ВЕСТИ

Бранко Миљковић: Исто је певати и умирати!


Српски песник рањивог срца: Кад мастило сазре у крв

0tweetsretweet

ИСТО ЈЕ ПЕВАТИ И УМИРАТИ
„Можда бих ја постао прави песник да је та дивна Жена остала крај мене”, исповедао се Бранко Миљковић пред коначни одлазак. „Овако ја сам онај што се играо ватром и изгорео

Његова песма „Епитаф”, саздана од једног јединог стиха „Уби ме прејака реч”, постала је својеврсни слоган, пословица и опште добро, иако многи нису знали нити знају ко је и кад овековечио ове четири судбинске и судбоносне речи. Исписане су, у грчу, с јесени 1960. године, последње јесени Бранка Миљковића, док се над њим увелико надноси злокобно „кад млидијах умрети”. О томе сведочи сам песник у опором писму пријатељу у Загребу, после једног од боравака у том граду.

„…Какав је разлог да одем без разлога ја не знам. Знам да сам морао отићи… Ја презирем самог себе. Тако сам се осећао и онда и морао сам отићи, отићи било куда. Имао сам осећање да ћу умрети, и почео сам да бежим. У зору сам написао овај епитаф који ти шаљем… Моје душевно стање је било такво да нисам могао ни да читам, ни да пишем, нити да се на једном месту скрасим. Сада сам се средио. Ти ме извини… Немир је најтежа болест, неизлечива. Нека нас ништа не заустави… Твој Бранко.”

„Уби ме прејака реч” је, у ствари, последњи од десетак стихова тада настале песме који се одвојио од ње и наставио да траје самостално, као жиг усуда на Миљковићеву поезију, живот и, наравно, и данас тајновит крај. А његов почетак, они први трептаји „звезданог система крвотока’’ будућег песника, догађају се, као у библијској приповести, далеко од града који ће у биографији да му слови као родни, где ће угледати „нечитак свет’’, свет у коме „свуда ужасна љубав влада”. Владала је и у Сплиту, у пролеће 1933. године…

Док патролира по том граду, наочити, двадесетшестогодишњи полицајац Глигорије Миљковић, Србин пореклом из Гаџиног Хана недалеко од Ниша, упознаје на риви годину дана млађу Марију, Хрватицу, стаситу девојку из оближњег Дрниша. Ту, на обали мора, дешава се обострана љубав на први поглед. Ускоро напуштају Сплит и одлазе у Ниш. Као благословен плод њиховог вољења, као немерљив мираз и благо, лепа Далматинка носи испод свог јужњачког срца чедо, које ће њој, јесењиновски несрећној мајци несрећног песника, донети толико поноса и брига, радости и очаја.

„Рођење је једина нада”: 29. јануара 1934. године, у пола девет ујутро, она у нишкој Државној болници рађа сина који ће за мање од четврт века, као готово голобради младић, заталасати и српско и југословенско песништво. Новорођенче је у црквене књиге заведено као ванбрачно, уз својеручну изјаву Глигорија Миљковића: „Ово дете признајем за своје и одобравам да се на моје име упише.” Његови родитеља званично ће да се венчају након доласка њиховог првенца.

Пашће сунце тамо где сам ја клечао
Тако се, 110 година после рођења Бранка Радичевића (1824–1853) и осам деценија после његове смрти, догађа још један трагични Бранко српске поезије. Стихове славног имењака упознаје још у детињству за које ће рећи да је било „тужно, ратно”.

Породица Миљковић живи на периферији Ниша, у такозваној Шинтер-мали, Улица Љубе Дидића 9, у скромној кући од само две собе, са баштицом и цвећем. Ту, на гомили песка, Бранко кажипрстом или штапом исписује своја прва слова. Од јесени 1941. године иде у основну школу, прво у Нишу, па у Гаџином Хану. Одличан је ученик, послушан и замишљен дечак, који у подножју Суве планине, с неколико књига у чобанској торбици, лети чува козе и овце деде Луке Миљковића.

Док други јуре за лоптом, он, усамљен, чита: фудбал никад није волео. Међутим, то нису тек сунчани дани сеоске идиле. Рат је, наилазе страхоте које затамњују не само детињство будућег песника: осмогодишњи Бранко ће из близине да види поклане људе.

Тај призор се заувек трауматично усеца у невину дечачку свест, таложећи се на мучну спознају раније виђене Ћеле-куле. Вероватно се већ тада у поимању и себе и целокупног света у том младом, осетљивом бићу зачела отровна клица тајанства Смрти. Петар Џаџић, књижевни историчар, критичар и Миљковићев блиски пријатељ, каже да се овај несвакидашњи песник у стиховима „дрогирао смрћу”: писаће (о) њој до последњег дана, односно ноћи. „И сећам се свега што је било после моје смрти’’, исписује деветнаестогодишњи Бранко.

Поред стихова с придевом мртав и оних с честим метафорама и алегоријама које означавају Смрт, настаће и ови: Док се земља окреће око своје смрти / Све смо заборавили осим своје властите смрти коју живимо / Треба се молити смрти за свој живот / Реч смрт! Хвала јој што ме не спречава да отпутујем у себе ко у непознато / Смрт своју у глави носим ја путник без пртљага и без лица / Још ми смрт у ушима зуји…

Са живим сећањем на мртве, једанаестогодишњи Бранко полази 1945. године у нишку гимназију „Стеван Сремац’’. Ускоро израста у вижљастог младића. О њему се и у школи и у граду говори с дивљењем као о младом песнику који своје стихове, срочене сасвим у духу тог доба, занесено говори на школским приредбама и састанцима младих литерата.

Сањари о бесмртној слави, поготово после незаборавног 11. маја 1946. године кад у његовој школи књижевни час држе Десанка Максимовић и Оскар Давичо. Узбуђен, Бранко први пут изблиза гледа и слуша истинске песнике, чије стихове зна напамет.

Ни у најсмелијим маштаријама не наслућује да ће веома важну одлуку за његове песме и живот, само неку годину касније, донети управо Оскар Давичо и да ће га, као нову, песничку звезду покровитељски волети једна Десанка Максимовић.

Засад му остаје да се због свог изразитијег носа храбро пореди са Сираном де Бержераком. У дневнику ниже петице, сем из фискултуре: мрзи трчање, добацивање лоптом, пентрање по гимнастичким справама. Зрелији од вршњака, чита по неколико књига упоредо, бележи, памти, цитира: античка филозофија, Библија, Хомер, Хегел, велики романописци, Данте, Шекспир, Гете, астрономија, медицина, наши песници, народна књижевност…

Студиозно учи стране језике. Прави прве преводе. (Бранко Миљковић је значајан и као врстан преводилац, највише модерних француских и руских песника.) Задивљен Шекспиром, покушава да напише трагедије Милош Обилић, Марко Краљевић, Карађорђе… Редовно гледа све што се приказује у позоришту и биоскопу. Заљубљује се брзо и лако: Оља, Јаворка, Љиља…

У не баш романтично поратно доба оскудице, рушевина и обнове земље, 1949. године, Бранко ће у биоскопу угледати створење плавих увојака и крупних очију које му изгледа као Рафаелова Мадона. Иако су у истом граду, чак у истој школи, никада се неће лично срести, никада једно другом неће прозборити макар једну дрхтаву младалачку реч – он, петнаестогодишњи поета, она годину старија гимназијалка Љиљана Илић.

Уследиће његова грозничава писма проткана сопственим стиховима и цитатима из дела великих уметника, све да би јој дочарао сав свој љубавни бол достојан патњи Дантеа за Беатричом, Петрарке за Лауром. Али, „љиљан плаве боје” упорно ћути, остајући заувек далек и недостижан као и све чувене песничке драгане. „У пусто срце у мртво време ме зови’’: судбина, и време, ипак ће једног далеког, будућег дана спојити сени песника Бранка Миљковића и гимназијске успомене Љиљане Илић.

Звездама рањен у сну луташ
Са седамнаест година, 1951, Бранко Миљковић објављује у Нишу прве песме и преводи са руског познату поему „Облак у панталонама’’ Владимира Мајаковског. Одушевљавају га не само његови стихови, него и живот и – смрт. Самоубиства Мајаковског и Јесењина спомињаће и следећих година…

Такозвану велику матуру полаже одличним успехом 1953. године. С ташном пуном превода и својих песама самоуверено напушта родни град. Неће протећи много воде Нишавом, а он ће му се вратити као – споменик.

Тада чувени професори на београдском Филозофском факултету, где студира чисту филозофију, уписују у индекс Бранка Миљковића саме десетке, што је и његов просек до апсолвирања. Ипак, он је сав предан поезији и свему што она доноси и односи. С начитаношћу која увелико надмашује образовање његових вршњака, покушава да искористи све што му нуди Београд тог доба.

„Гута” књиге по библиотекама, преводи, учи, пише, полаже испите, жури од редакције до редакције и нуди своје стихове од којих се не одваја, дружи се с другим песницима објашњавајући у надахнутим усменим есејима смисао и важност поезије: „песма је мост између њега и људи, мост између сна и јаве, смрти и живота”.

Тај мост ће да начини и нови, модернистички часопис „Дело” чиме ће обележити дело Бранка Миљковића. У њему у лето 1955. године излази циклус његових песама „ Узалуд је будим”. Један од уредника, утицајни Оскар Давичо, сматра да је „то велика поезија и да мора да се штампа као књига”.

Две године касније појављује се Миљковићева прва збирка песама „Узалуд је будим’’ што је истински књижевни догађај не само за Београд, већ за целу тадашњу Југославију. Двадесеттрогодишњи песник одмах улази на велика врата у историју овдашњег песништва.

Постаје песничка величина, поготово кад му, 1960, излазе две књиге песама: „Ватра и ништа” у Београду и „Порекло наде” у Загребу.

Најмлађи је добитник угледне Октобарске награде. Називају га „принц песника’’. Међу младим поетама је ствар угледа бити виђен у кафани или шетњи с Бранком Миљковићем. Отмен по понашању и речнику, уљудан и духовит, у беспрекорном сивом или црном оделу и прслуку вишњеве боје, с лептир-машном, црним шеширом и белим, свиленим шалом, привлачио је дању пажњу и обичних пролазника у њему омиљеној Кнез-Михаиловој улици.

А ноћу? „Куда ћу? Шта ћу? свуда ме ноћ тражи / пси ме рецитују и глуве пољане…” С доласком мрака – мрачно: кафане, ноћни барови, алкохол, монолози о смрти, жестоке расправе о поезији и песницима, туче, милиција.

Задивљујуће образован, и весељак и депресивац, зналац античке филозофије, љубимац жена, али и женољубац, већ тада је познат по томе што своје ставове брани дословно до крви. Волео је бокс, редовно гледао мечеве на Ташмајдану, али је од те вештине, практично, био даљи него боксери од његове поезије.

„Мамицу им, ове барабе баш гадно бију!’’, рекао је, јесењиновски, придижући се окрвављен и у модрицама после једног кафанског шакетања. (У томе су се много боље сналазили његови старији другари глумац Северин Бијелић и сликар Слава Богојевић.)

Ако смо пали били смо паду склони
Текст поводом три деценије од смрти Владимира Мајаковског (1893–1930), у пролеће 1960. године, Миљковић завршава реченицом „Можда ће овај век видети још мртвих песника, ако има песника’’. У јесен те године пријатељи запажају да се с њим догађа нешто страшно. Навелико се прича да је несрећан због неузвраћене љубави.

Почетком 1961. године пише „Песму за мој 27. рођендан’’. Показаће се да је то његова „лабудова песма’’. Крајем јануара јавно се одриче свега што је „нашкрабао за ових неколико година’’ да би се ускоро гласно кајао. Као да бежи, изненада одлази у Загреб, одакле ускоро Петру Џаџићу упућује следеће писмо:

„Драги пријатељу,
Не знам зашто, али желим да ти објасним суштину свог пораза од кога се никада више нећу опоравити. Пре свега мораш знати да моја несрећа није пуки љубавни јад… Та Жена није била тек моја љубавница. Она је била прва и основна потреба мога духа. Она је била и моја духовна заштита и заклон. Она је била за мене заштитни омотач од метафизичке студени. Без Ње ја сам потпуно и директно изложен космичкој бесмислици и ноћи.

Моја усамљеност је сада апсолутна. За мене не постоји област чистог важења и певања. Сада моје песме траже моју главу. Више нема ко да ме са њима помири. То је само Она знала. А није знала да зна. Поред Ње најопасније мисли претварале су се у дивне и безазлене метафоре. Сад је све то подивљало и бесомучно кидише на мене. Када бих само могао побећи од онога што сам рекао!

Живим у ужасном страху. Бојим се да говорим, да пишем. Свака реч ме може убити. Ја сам највећи део својих песама написао пре него сам њу заволео, али тек са Њом ја сам постао песник, тј. Онај који није угрожен оним о чему пева…

Сада моја поезија губи сваку вредност и извргава се у мог најжешћег непријатеља. Можда бих ја постао прави песник да је та дивна Жена остала крај мене. Овако ја сам онај што се играо ватром и изгорео. Пораз не може бити победа ма колико велики био.

Изгубивши Њу ја сам изгубио и своју снагу, и свој дар. Ја више не умем да пишем. Остала је само несрећа од које се ништа друго не може направити осим нове несреће. Сећаш ли се, драги пријатељу, да сам ја написао стих: „Један несрећан човек не може бити песник”.

Тек сада видим колико је то тачно. Ја ћу покушати да живим и даље, мада сам више мртав од свих мртваца заједно. Али ова ужасна патња је последњи остатак онога што је у мени људско. Ако њу надживим, не очекујте од мене ништа добро. Али ја не верујем да ћу је надживети. Жели ти све најбоље Бранко.

П. С. Ако желиш да ми пишеш, пиши ми о Њој. Било шта. Не у вези са мном. Шта једе, како спава, да ли има назеб итд.; ти све то можеш знати. Свака ситница која се на Њу односи за мене је од непроцењиве вредности. Ако престанем да мислим о Њој, почећу да мислим о смрти. Поноћ је. До виђења, Бранко”.

У мразно јутро 12. фебруара 1961. године песник Бранко Миљковић нађен је мртав далеко на периферији Загреба, у близини крчме „Стара млинарица”. Изгледало је као да клечи, у елегантном оделу и са шеширом на глави. Један крај каиша био је омотан око његовог врата, а други везан за танку, ниску грану нејаке врбе изнад њега: „И дрво је рекло немој Јутро моје бело / име ти своје остављам кад не могу да се вратим…”

Сахрањен је после два дана на Новом гробљу у Београду. „Да ли ћу изненадити тајну смрти, ја жртва”, питао се стихом још у двадесетим годинама. Остао је без одговора, заувек. И он, и сви који су га волели и, ево, воле.

***
Пола века после Бранкових писама некада шеснаестогодишњој гимназијалки Љиљани Илић, тужног дванаестог фебруара 1999. године, једна госпођа таласасте, седе косе и крупних очију улази у песникову спомен-собу и без речи ставља на његов радни сто свежањ листова из школских свески исписаних уредним, ђачким рукописом.

Та писма и стихови, у којима се спомиње и „љиљан плаве боје’’, потписани су са Миљковић Б, Ул. Љубе Дидића бр. 9, Ниш. У тишини јој се учини као да чује његов давни, далеки глас: „Смртоносан је живот, ал смрти одолева. / Једна страшна болест по мени ће се звати. / Много смо патили. И, ево, сад пева / Припитомљени пакао. Нек срце не оклева, / Исто је певати и умирати.

Аутор:

Иван Лончар (Политикин забавник)

http://srbin.info/2012/10/%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D1%80%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D0%B3-%D1%81%D1%80%D1%86%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%B4-%D0%BC%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BB/

Д. С.

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s