ВЕСТИ

Свевлад – Самовлад – Само и потомци


Svevlad – Samovlad – Samo i potomci

1. Svevlad, Samovlad, ili Samo, Samko I. od 492 — 530 god,

Samo king, kralj Svevlad
Svevlad, ili Samo, Samovlad, kao što su ga pisali, odpočeo je tako peći dejstvitelno vladati (od kad se zna) oko 492 god. po Hristu u ovim srpskim zemljama. Od tog doba znaju zap. pametariste koje vele: da je se on pojavio u vreme Pape Gelalie (postao Papa 491. a umro 496.) i Imperatora Anasta, (vladao od 491- 518 god.). Kako je, od kad je baš upravo počeo vladati ovaj naš prvi vladaoc Svevlad zasad se još ništa pouzdano nezna, samo se zna: da je oko 530 god. umrьo, ostavivši posle sebe 3 sina: Borisa, ili Brusa najstarijeg, Tatilu, ili kao što ga nepravilno pišu Totilu srednjeg, i najmlađega Strojila, ili Ostrojila. Tako je dakle Svevlad vladao punih 38 godina, od kada se zna, a koliko je pre ovoga vladao nezna se. A vladao je od dan: Stare Planine i Rila pa do Jadranskog mora, i od niže Avlone pa do icpod Trsta

Samova rise, Samova drzava


2. Car Boris, ili Brus I. Svevladović ili Samovladović, I. od 530 —540 god.

Boris, ili Brus ostane u očinim zemljama, a dva mlađa brata mu Totilo i Strojilo krenu se da osvajaju za svoga brata druge zemlje, u koje se već počeše upletati istočni Rimljani ili Carigrađani, kao što ćemo ih od sada zvati. Ovi prvo napadnu na Solin u dan: Dalmaciji, osvoje ga od podložnika carigrađanskog Munda, pošto mu pre u jednoj bitci ubiju sina. Osvojivši Solin u njemu ubiju toga Munda pređašnjeg izdajnika Teodorikovog. Dalje očiste od tuđina, celu Iliriju, Istriju i Panoniju skoro svu do Dunava. Imperator Justinian čim čuje šta je se dogodilo pošlje odma svoju vojsku pod vojvodom Konstantinom protivu ove braće. Kostantin se izveze na obalu dalmatijnsku; no šta je tu dalje uradio nezna se. Oko 540 god; umre Boris ili Brus, a mesto njegovo zauzme najmlađi mu brat Strojilo, ili Ostrojilo, koji se nastani sa svojom stolicom u Prehvali na dan: Šar-planini, gostivarske nahije. Možda je i sam Svevlad, otac mu i brat mu Boris, ili Brus, koji vlađaše 10 god. (od 530 — 540 god) ovde stanovao. Tako je se srp. država pod ovim srp: vladaocem još uveličala, od Jadranskog mora, pa do Dunava i utoka Save u ovaj.

3. Car Ostrojilo I. Svevladović ili Samovladović II. od 640 — 552 god.

3. Car ili Vladar srpski bio je Ostrojilo I. Svevladović ili Samovladović, II. a stariji mu brat Tatilo, sa silnom družinom, ode u Italiju da tamo za sebe osnuje državu. U samom ovom deležu, što Strojilo, kao mlađi ostaje na ognjištu i u kući očevoj, jasno se vidi čisti srbski običaj: da pri deobi najmlađem sinu, ili mezimcu, ostane za život kuća i korena baština. Ovo je običaj i u ostalih nekada biv: srpskih, a docnije tako prozvanih raznih slaven. plemena. Običaj da najmlađiji ostaje u kući, sačuvao je se do današnjeg dana u Srpskom narodu.

Mapa Srbije u vreme Svevladovića

Srbi u Italiji i propast zap. Rim. Imperije

1. Tatilo Svevladović. III. od 541—576
Pošto je se Tatilo odvojio od svoga mlađeg brata Ostrojila, pre toga utvrdivši ga na prestolu pok: najstarijeg brata i cara srp: Borisa, on se krene u Italiju sa silnom i ogromnom vojskom. Evropske sadanje pametariste pričaju, kao po sve izvesnu stvar: da je po Teodoriku gotskom kralju, koji je zavladao Rimom, stupio na prestol Iljdebald, pa kad Goti ovoga ubiše, izabraše Rugijanci Erariha, koji posle pet meseci pogibe, na njegovo mesto, vele, Goti izabraše za svog cara vojvodu Teodorikova Tatilu oko 541. god.

O ovim i ovakovim izborima našeg Tatile od strane Gota mi neznamo ništa, niti je to istina. Kao obično što se čini u svima stvarima, tako je i ovde: evropske pametariste videše u jedan put u mesto Teodorika i njegova dva poslednika Tatilu našeg gde vlada i caruje u Italiji, pa neznajući ni ko je on, ni šta je, ni odkuda je: prilepiše mu izbor neki od strane Gota nekih. Tatila, kao i njegova braća, otac i narod mu, nesu nikad ni živeli sa Gotima, a kamo li da se zovu ovima i kao takvi da biraju za svog kralja srp; cara Tatilu.

Nesavesnost đermanskih i ostalih pisaca spram sviju dan: slavenskih, a nekada srpskih, plemena, već je celom svetu poznata. Ko bi verovao: da su oni od srpskog plemena Đurića stvorili Tevtone neke, a od Srba nekakve Sigambre i t.d:, a to je u samoj stvari faktično obelodanjeno. Mi se nećemo upuštati, niti smo se upuštali u kojekakve iluzije. Mi nećemo, niti možemo, stvarati Gote onde i u onom narodu, u kom oni nigda nebeahu. Tatila je išao da bije Gote, a ne da im postaje car.

On je to radio i ovde sa ocom i braćom, a zašto mu je otac i došao iz Velike Srbije, ili tako zvane Đermanske i Pribaltiske, ako ne da goni i utamanjuje Gote, a ne da ih podiže i snaži. On je došao u ove zemlje da oslobodi ugnjetene i skoro sasvim satrvene Srbe, a ne da ih sa Gotima gazi i gnječi. Ko ijole malo ima pameti, i ko se zapita: šta će Goti u Italiji ? pa ako se odgovori: xoće da pljačkaju i haraju, to nepostoji; jer je Italija od Huna, a naročito srpskog plemena Vandala, tako opljačkana, da se već više neje imalo šta pljačkati i grabiti.

No baš i da je bilo čega da se pljačka onda: ko vole ostaviti zemlju pokorenu i sa narodom pokorenim, a obezbeđenim za se, pa se krenuti na Rim i Italiju u kojoj još stoji vojska, stoji car, vlast, sila i sve? Da li bi iko hteo ostaviti tek onako olako i bez neizbežnih posledica, (sopstvene svoje propasti,) zemlju, bogatstva, pa ma kakvo zavičaj, svetinju i kosti svojih predaka, i to tek onako lakomisleno i bez nužde, pa se vinuti po svetu od ne milog do nedragog; te tražiti preko pogače, izvesno proju? Ovo zaista ne, tim pred kod Nemaca, kod kojih sve od iskoni ide po računu, po višim predpisima, nalozima i t.d. koji se od vajkada teško kreću ni jedno, van njihove vlasti, imajući drugo ma i najhrđavije u svojim rukama.

Tatilu niko neje izabrao, niti je on tražio da ga ko bira zašta. On je sam bio već punovlastan gospodar, i to ne već nad demoraliziranim i pokvarenim u Rimu Gotima; nego nad odabranom vojskom sastavljenom iz čistih, ovejanih i najboljih Srba, kao što je i on sam bio. Tatilo održavši slavnu i znatnu pobedu nad Carigrađanima kod Fajence, pođe dalje pokoravajući i Gote i Rimljane, pa dođe i do Kalabrije, i odovde dalje osvoji i sam Neapolj. Pametariste pričaju: da je Tatilo svojom spravedljivošću, svojim blagim i čovečnim ponašanjem, kojeg nigda nebeše u nemačkih naroda, i ostalim prekrasnim svojstvama, zastideo nazovi civilizirane Istočne Rimljane, ili, da po našem običaju kažemo, Grke. Justinian čuvši, još i za ovu nesreću, pošlje opet Velizarija, takođe po proishođenju Srba, ali po radu Grka i Rimljanina, u Italiju; no nemajući dovoljno vojske, ovaj u mesto da otima od Srba Neapolj, ode u Rim da bar ovaj sačuva. Tatilo iz Neapolja ode i opsedne, Rim kog 446 (?) god.

Tatilo Rim i osvoji i po nuždi ustupi svojim vojnicima u pljačku. Blagodareći blagorodstvu srpske Tatiline duše, Rimljani nesu mlogo postradali. Grabež se zaustavi i državna mudrost, spojena sa čovečavstvom, koje je duboko ležalo ukorenjeno u srpskom srcu Tatilinom, dovede stvar u red i poredak kakvog Rimljani neimađahu već nekoliko vekova. Oni blagosiljahu Srba Tatilu, kao parizlije 1815 god. Rusa i Imperatora Aleksandra I. On odma predloži Grcima uslove mira, koje Velizarije neprimi, i kad je upravljajući se po vojenom toku dela morao ostaviti Rim, preno što je izašao, srušio je sav grad kao i Nemanja I. povraćene srpske gradove od Grka: Niš, Sredac, ili i dan: Sofiju, Lipljane i t.d. i već hteo i ogromnu grobnicu Adrijanovu, koja je uvek mogla grad zamenuti, da ga neje Velizarije umolio rekav:

“neruši veliki spomenik, velikog negda naroda"

Velizarije čim zauzme Rim odma počne podizati porušeni grad. Da bi ovo mogao što skorije učiniti, zapovedio je vojnicima, da vade tesani kamen iz starih palata i zdanija što ovi i učine ovde i u drugim gradovima. Videći to Srbi i sami nesu hteli ostavljati Grcima staništa; te tako propadne skoro sva stara rimska arhitektura i to blagodareći istočnim Rimljanima, a ne Varvarima, Srbima. Skoro svi hramovi, grobnice, palate, spomenici i t.d: blagodareći ovom glupom nalogu Velizarijevom propali su, a što je od Grka i Srba ostalo utamanili su Alemani, Gali i t.d.

Pređašnji varvari, govore stari pisaoci, nesu rušili zdanja, grobnice i spomenike; nego su samo grabili i pljačkali ono što je se nositi moglo i što je štogod vredilo. Dokle je ovako vojna trajala u srednjoj i doljnoj Italiji između Srba i Grka, u sjevernoj ili Gornjoj, Franki osvoje sve zemlje od ravnice Po i Vara, pa do Venecije. Zverstvu i grabežu ovih neje se nikad dogodilo ravnoga i Velizarije videći: da im se ništa učiniti nemože, zamoli milosti u imperatora: da ga odpusti iz službe, što mu se odista i učini.

Te iste godine (549), kad je Velizarije otišao u Carigrad, Tatilo opet zauzme Rim i sa njegovim stanovnicima i žiteljima još je blažije i bolje postupio, no što je to učinio prvi put. Tatilo osnuje morsku flotilu, prebrodi na njoj u Siciliju i otme je od Grka, ali naskoro mlogobrojeni carigradski flot primora ga povući se u Italiju. On zauzme tada Jonske ostrve, Korziku i Sardiniju i opljačka neke morske grčke lađe. U to vreme dođe iz Carigrada mlogobrojna vojska, pod upravom dvorskog ljubimca Narzesa. Tatilo pošlje svog vojvodu Teju, ali ga Narzes nadiđe i sudari se sa glavnom srp: vojskom kod starog Erskog grada Gubije Gubio. Narzes, kao ljubimac dvora, sa silnom vojskom, sastavljenom iz sviju na svetu raznih naroda i naoružanim svima rodovima oružja, nadbije Srbe.

U ovoj bitci legne na polju bitke 6000 odabranih srp. junaka. Car Tatila bude ranjen i na skoro od te rane premine. Grci su bitku dobili osobito blagodareći svojim streljama. Srbi su bili teško naoružani, naročito mačevima i kopljama; te se tako izdaleka nesu mogli boriti. Tatilo umre odma posle ove bitke 552 god. u Paviji ostavivši po svojoj smrti Srbima za cara Teju (Reju) Tako dakle Srbin i ovde podobno Poljskoj surva zap. Rim. Imperiju, ali onu Imperiju, koja mu postade negda u srcu njegovom pa izišav iz ovoga zabode nož u isto i tako ga umrtvi. Sudbina je bila da Tatilo utamani Rim i njegovu Imperiju, kao što je docnije Ekatarina Velika Veliku Poljsku i njenu državu. Tako dakle na jednom i drugom mestu narod srpski vrati i jednom i drugom žao za sramotu. Od tuda je poslovica u srb. naroda:

“Srbina nema u paklu s toga, što se on još na
zemlji za sve naplati bilo za zlo ili dobro“

2. Teja Reja {Hteomir) Tatilov Svevladović IV. (552—563.)
Italijski vladaoc srbski Teja, po svoj prilici sin Tatilov, Svevladović IV. postane carem srbskim u Italiji i pokaže čudo od vojenog znanja da mu se i dan: današnji stručni vojeni ljudi čude i dive. Po smrti Tatilinoj i održanoj pobedi Grcima nad Srbima, ovi su bili sasvim razdvojeni i udaljeni jedni od drugih. Ali Teja, ili Reja, (Raja) uspe obmanuti Grke i oba dela razdvojene srske vojske ujediniti. Teja (Hteomir) međutim primora Alemane da stupe s njim u sajuz, i pošto je bio okružen sa sviju strana pod Vezuvom, tako se utvrdi na jednom mestu, da mu Grci nesu mogli ništa učiniti. On bi se i održao, da ga neje izdao upravljač flote, i kad već neje imao ništa sa svojom vojskom da jede, predlože mu Grci: ili da se preda, ili da se bori?

Teja se reši na poslednje; te prvog dana bitke padne, a ostavši Srbi tako su se borili, da su im Grci predložili mir takov: da se svaki može slobodno vratiti svojim domovima; da zadržavaju imanja i sobstvenosti svoje i t.d: Svi prime ove uslove, no 1000 vojnika neprime ih, i sa mačem u ruci, prokrče put kroz Grke i odu u sjevernu Italiju Francima i Alemanima koji sa 70.000 vojnika užasno pljačkahu, ubijahu, grabljahu, mučahu i ostala zla činjahu, koja su svojstvena krvožednom i zverskom galo-nemačkom plemenu. Ovi prodru i u srednju Italiju, a Narzes, držeći da će se sami, po svom običaju, među se satrti i propasti, ostavi im sva otvorena mesta, koja oni i utamane. Narzez se neje u računu prevario; jer ovi divljaci, koje zaraženi podnebjem srednje Italije, a koje drugim okolnostima, zaijsta se sami utamane. Tako Narzes oko 563 god: utamani i pokori sva srpska i ostala plemena u Italiji, a Imperator ga za tu uslugu postavi namesnikom cele Italije.

Vlada srpska u Italiji je trajala dakle od 541. pa do 563. god. svega dakle, 42 godine. Da taj narod, koji pod svojim carem Tatilom sruši zap. Rim. Imperiju, neje odista Gotski ili Nemački, kao što ga tuđini nazivahu, jasno svedoči celo odelenje jedno varoši Palerma u Siciliji, u kom življahu mlogobrojni Srbi. Palermo, tada brojaše preko 300,000 duša, od kojih je najmanje 80 do 100.000 bilo čistih i ovejanih Srba. Osim ovog kvarta, koji i ponoše ime srpsko, bilo je i drugi koji su se drugim imenima zvali s toga što većina u tima nesu bili Srbi.
Tako mi znamo: da je Srbin Masuda oko 924 god. osvoijo i grad sv. Agapija, a posle 9 god: Sareb (alj Saklabi t.j: Srbin) doveo na 30 razbojničkih lađa mložinu Srba.

“trente vaisseaux de corraire Esclavons“

Emir Sicilijski Salem — ebn Asad, ili Ebn — Rašid prisajedini ih k svom flotu, s kojim je pljačkao i grabio Kalabriju, Sardiniju, Genuu i t.d: (vid: Lam. o Slav. M. Az. str. 196 197)
Navedene reči iz početka u prevodu Šarmua, arapskog pametariste, ili upravo Irodota:

“da su Srbi (Slaveni?) narod silni, snažniji, hrabri i mogući;
da nesu razdeleni na mloga plemena i narodčiće onda nijedan narod
na svetu nebi bio veći i silniji od njih.

Tako isto i Al—Bekrijeve, koji je posle 600 god. pisao:

“da se oni (Srbi) odlikuju unutrašnjom slogom i
saglasijem ni jedan narod nebi im mogao silu odoleti’

A to pogotovu sve govore pisaoci arapski i Španjolci, koji dalje iz svojih zemalja nekoračiše, a osobito prvi. O kojim dakle Slavenima oni pišu da li o Baltijskim, ili ovim ovuda? O Baltiskim, ne, zajista, jer pisajući o Srbima (Slovenima) oni su uvek podrazumevali Srbe živeći u Italiji, Španiji, Siciliji i Africi, u kojoj nalazimo da po koju reč opsuju srpski Arabima, a ovi zato naročito uče to nekoliko reči da doznaju šta im je kazano i zato se tajno svete.

Pomenuti kvart srp: trajaše sve i do 18. veka, i neke godine još i docnije povlačaše pod tim imenom i ako se u njemu Srbi preliše u Italijance. Tatila je imao pod sobom preko 200.000 samih Srba vojnika, od kojih je, po rečima Velizarija, stajalo, po izlasku iz Pima 150.000 vojnika protivu Grka (vid Rros 1.24), a u Velizarija, pri dolasku u Italiji, bilo je, vele Grci, oko 16.000 vojnika sastavljenih iz raznih naroda, među kojima nalazi se i Slavena i Anta. Oko Rima i danas nalaze se mesta u Vili Palatinskoj kao: Manjani i Kolači (Magniani, Collaci) dalje Vratnice i put Labičani (Parto et via Labicanu) i Preneste vratnice stare Koline (Colina), put tog istog imena i Salarija (Salaria), planina Grana (Monte del Grano) koju neki dovode od zrna, pa je tako i zovu; razvaline Selce (Torre Selci), Bratica (Pratica) i t.d:

Mi nemamo nikakve nužde navoditi dokaze o zajista bivšoj, pa propavšoj srpskoj, narodnosti u Italiji. Nama je dovoljno da navedemo samo današnje dokaze, po kojima je njeno, tamošnje stanovanje, tako verno i jasno dokazano kao što je i božije sunce dokazano, a imeno: da su nekada tamo živili Srbi u Italiji i to počevši od 6 veka, ili od vremena svoga cara Tatile (neračunajući ovde one pre Grka i Rimljana, o kojima je govoreno u I svesci) pa sve do 13. i 17. i 18. kad se skoro sasvim utamaniše, a tako isto da još i danas po gde gde u poslednjem ropcu, u izdišu i utamanjuju se.

Nećemo ovde navoditi: da i u onih 200.000 Radajsovih tako nazvanih Gota neje bilo bar polovinu čistih i ovejanih Srba. Što se pak tiče Srba pre Hrista u Italiji mi smo to već kazali, kao i da su se porimili. Sve što govorimo mi, govorimo sada od propasti zap. Rim. Imperije, koju sruši Tatilo, a ne o onome što je pre bilo. Tako nalazimo još i danas čistih i ovejanih Srba sa svojim srpsko-raškim crvenim rujnim odelom i već izdišućim jezikom srpskim u Živoj vodi u južnoj Italiji, kao i po drugim nekim mestima, što se vidi na našoj Mapi.

Mi se nećemo dugo upuštati u ovu stvar, i ovu narodnost srpsku, koju je slučajno pronašao i odkrio Gpaf Pušić Zagorski i napečatao o tome 1855, god. Februara 7. u “Osservatore Dalmato“, a iz ovog preveo i napečatao mlogozaslužni i prvi slavista po znanju i poštenju G. J. Bađanski u Čteniju Im: Obšt: Istor i Drev: M. 1858 god. k I. Mi ćemo ovde navesti samo neke pesme narodne, koje su u toj knjizi stavljene, iz kojih će ce najjasnije videti: da ti naseljenici, nesu (kao što misli Pavla Đakona) došli u Italiju tek oko 1467 god: no još u 6. veku. Razume se da je pisalac 16. veka zbrkao više stvari u jednu i da je prestavio stvar onako kako nepostoji. Mi smo već kazali: da je ovo nekoliko sela srpskih, pri svom izdisaju u narodnosti srpskoj, čisti ostatak Tatilinih Srba, koji se negda daleko i daleko pružaše po svoj bar srednjoj i južnoj Italiji, ako ne i gornjoj ili sjevernoj. Tako navodimo prvo pogrebnu, ili pokajničku, pesmu, pesmu kukanja, naricanja i t.d: u kojoj se zove umrli brat da presretne svoju takođe umrlu sestricu.

1.Pesma.

“Brate moj, zajdi prid našu divonjku!
Ponesi ju u nebe prid Bog!
Učini joj put,
Ti znaše ka divonjka je mala!“

(tako naricaše sestra za umrlom sestrom, a mati joj prihvaća:)

“Ružice moja, di si pola? (pošla)
Bože moj! uhit za vlase ova moja cura!
Drži ju svasdan krajem tebe!
Zašto nije vzej men ? (t.j: neje uz mene)
Bože, Bože moj!!“

Demoralizirani vlastelčić italijski vara prekrasnu, prelepu i prenježnu Srpkinju, negledajući što je ona prostog proishođenja, po mišlenju italijskom, govoreći joj:

2. Pesma.

“Lipa divojćo homo (hajdmo) po ružice“

pa kad je prevari i uze joj djevstvo, ona tužno peva:

“Ja mam vit tvoje sarce Ivan Dovice!
Sasušit kako sasušu ove ružice
Đe ja sad vržem svoja ova stina
Di svaku noć plačem za tebe!"

3. “Majska pesma“:

Prvi
Ko je reka, ka Majo ni maše doći ? Majo je nama donje lipe dane.
Odeća na prid on vidi njego proći. Ja viđu dube pune vaše grane.

Hor:
Hor: Lipa moja lozica,
Lipe gospodine naše! Ća budeš čudo roditi,
Hitite nimi štogođe Izvan put ti šć’ma voditi.
Mi jesmo čeljade vaše. Prva četvorica:
Prva četvorica: Bog čuva naše grade i naše stine
Ja viđu naše zemlje trave pune,
Ja viđu vaše ovce pune vune. Zdravje vami, i svihi vaše sine

Hor:
Ja viđu sit, Hor:
Dobra dos}a vaša lit. Lipe gospodine naše!
Ja viđu naćve, Hitite nama štogođi,
Pune vina vaše bačve. Mi jesmo čeljade vaše.

4. pesma “Zalubljena Vlahinja“.

Di si poša lipi sunce ? Ti maši plakat’ ove suze,
Di si pala zvizda moja? Ko ja hitam svaku noće,
Ova duša biše tvoja: Gruba nemila ove oče
Koje t’ oja (oteo) sprida men ? Vazda plakat’ moju ta vit’ (vidit)
Svaki hin (čas) ja ta vidahu,
Bisu veseja krajem teb, Ah ! ja nećem tvoje suze
Reci men si jes’ u neb’ E, ti hoćeš suze moje,
K’ onda vizet ćy ta do. Ovi srce jaše je tvoje,
Ubah ja! da ti s ma uzdala, Nisa nemilo ka no ti.
Ja te ima drugi dićale Ka ja stojim dola zemlje,
(detić) Niktor plakat će ma doći,
Koji Bog, koji kralje Di ja stojim namaše proći,
Mi te prostit na vi svit ? Namaše gaznit moju jam (grob.)

Eto, od neumrlog učitelja živovodskog Jovana de Rubertisa. Tužan i žalostan napev, kao i u sviju srpskih, i u obšte slavenskih, pesama, i onde se ori podobno nadgrobnoj melodiji.
U ovome se izražava duševno i telesno stanje naroda koji ga pušta iz svojih širokih i snažnih, no necpećnix i izumirujućih srpskih, prsiju. Uopšte ove pesme, kao i sve naše i nesu ništa drugo: do predsmrtna i pogrebalna procesija, večno izumirućeg, negda ogromnog, najvećeg i najsilnijeg, najpocepanijeg naroda srpskog. Neje uzalud ovo kazao još Seneka za narodne napeve:

“Jta plerique ingenio sumus omnes, nostri nosmet poenitet.’

I kao što primećava Plutarh.

“ ψυχης υοσούοσης εισιν iatroi λογοι“

Više smo naveli: da je najmlađi sin Svevladov Strojilo stupio na vladu, posle smrti svoga najstarijega brata Borisa. Pre svega on se utvrdi na Šar planini, u svojoj prestolnica Prehvali, koja je bila na ogranku Šare, tako zvanoj prekrasnoj planini Prehvali, a u dan: Gostivarskoj nahiji, od koje se i dan današnji, kao i od Duplje, ili Duklje, niže za 2 časa sjeveroistoku nalaze razvaline u tako zvanom Gorskom Dukađinu. Ovaj Dukađin leži jugozapadno od Prizrena, i u njemu su danas sve sami poturčenjaci Srbi, koje pravoslavni i rimokatolici Srbi zovu Torbešima, a oni svi sebi samo kraljevima, kao tobož da su od njih svi biv: srp: kraljevi i carevi proizašli. U 40 i nekoliko čistih njihovih sela ponajznatnija su: Zlipotok, više kog su i razvaline Prehvale za jedno 2 1/2 časa daljine uz planinu.

Ostala kao: Rastelicu, Kukulane, Vraništa, Brod, Borije, Baćko, Kruševac, Globočicu, Šipovce, Krstac, Ljubovišta, Dikance i t.d: vidi na našoj geografskoj mapi Prave Srbije, koji se gradi, Prehvala i Dupljan, ili Dukljan, nesu ništa drugo, do dva prestolna grada nedaleko i jedan do drugoga ležeća, od kojih jedan i to Prehvala, po svoj prilici bio je letnji, a drugi Dupljan ili Dukljan, zimni grad; jer je ovaj ležao u uklonitijem i mnogo nižem mestu, dok se sa Prehvale, ili Prevalice kao što je danas zovu, vide, vele, morski brodovi čak oko Drača kako plove. Sa njega je se videlo i čak more solunsko. O ovome, i ako mislimo da je preterano, ipak nesmemo ništa peći neznajući drukčije, a onima valja verovati, koji nam pripovedahu i koji tamo behu.

Pogrešno naše i tuđe pametariste drže za Prehvalu i Duklju dan: razvaline od dioklecionovog grada pod Podgoricom, niže crnogorske granice. Sbrka je ova proizlazila otuda, što su Skadar uzimali za isto što i Šar planinu ili Skordijske planine. (Mons Scordiscus, Scordus i t.d:) Ovo je zato što je se i Skadar naš na Bojani zvao Skordus, a i Šar planina tako isto, i što se na Šar planini nalaze razvaline Duklje ili Dupljana, koji je upravo bio stolica Srba od dinastije Drvenarovića, a ne sadanje urvine i razvaline više Skadra Dioklecije. Za Diokleciju, ili prestolnicu Imper: Dioklecijana, koji od najnižeg roba dođe do cara rimskog, dade ostavku, nastani se u mestu rođenja, u kom podiže palate i zgrade, o kojima znadoše sve stare pametariste, uzimahu našu Duklju ili Dukljan, Dupljan, pomenuti na Šari. Cela okolina, od svojih 43 sela plemena Torbeša srpskog naroda muhamedove vere, i dan današnji zove se Gornji Dukađinci ili Dukljanci. Ovo ime dobio je taj predeo od pomenutih razvalina oko kojih se, kao i onih više njega prehvalskih, nalaze mloge stvari, polupano posuđe i t.d: o kojima prizrenski konzuli neznaju od kuda su i čije su.

Naprotiv u Diokleciji razorenoj ima nadpisa rimskih, nalaze se novci rimski i razne rimske stvari, dok u Prehvali grivne stare srpske i t.d: Strojilo, ili Strojimir, kako je se smestio u svom očinom gradu i čim ga je utvrdio i t.d: odma se krene sa vojskom svojom, te pokori i razori gradove rimske: Paguzu, u kojoj malo niže osnuje gradić i prozove Dubrovnik, Spljet, Trogir, Krk, Rabu i t.d: a žitelje iz sviju tih gradova, koji nepobegnu na more, odvede u robstvo. Dalje on prođe i očisti sve srpske zemlje od dan: Beča, ili stare Vindobone, Vindaniše, pa sve do niže Avlone, ili Poljane, i u tom prostoru naseli narod došavši koje pod njegovim ocem u ove zemlje iz Lužica, a koje za života njegova.
Od tuda su grdna imena i prezimena Leka, Lekića i t.d: počev od dan. Grčke pa sve do u Italiju. U nekim primorskim gradovima, branjeni flotom rimskom, još su boravili Rimljano Grci, ali kad Strojimir osvoji i Solin u dan: Dalmaciji, tada najznatniji grad od Carigrada pa do Rima, sav je pomenuti prostor između Dunava i Jadranskog mora, i između Vojuše u dan. Tesaliji pa do Stare planine i Iskra reke u turskoj Srbiji, bio napunjen samo čistim srpskim narodom i pod srpskim carem Strojilom, ili Strojimirom.

Pošto je tako očistio taj prostor pomenute srpske zemlje, pošlje sina svoga Samovlada ili Svevlada, sa silnom vojskom, da zauzme i očisti srpski komad zemlje tako zvani Zagorje (Transmontana) koji je ležao među rekom velikim Iskrom, Starom planinom i Balkanom. Ovaj očisti i taj komad zemlje srpske od tuđina i prisajedini ga očinoj državi. No dok je on čistio ovu srpsku zemlju, carigrađani, neznajući šta će i kako će da rade i nesmejući ići s vojskom protivu Svevlada a razabravši, da je malo vojnika ostalo kod Strojimira, — udare sa grdnom vojskom morem, izvezu se kod Skadra, ili Drača, pa iznenada udare na cara Strojimira, koji u toj bitci, držeći se junački i boreći se, od mlogih rana premine, a ostatak mu vojske koje izgine, a koje opet ostave Grci vrativši se natrag, dokle neje došao Svevlad. Tako se ovo dogodi oko 552 god: Svevlad čuvši za nesreću očinu vrati se natrag, ali već ne zastane Grko—Rimljane. I tako dakle god. 552 stupi na prestol srpskog carstva.

4. (6.) Car Svevlad, ili Samovlad II sin Strojimirov, Samovladović. III. (V). od (652—564:)
I vladao je srpskom carevinom punih 12 god: t.j: do 564 god: Svevlad II odma obrne svoju vojsku, te prođe kroz svu zemlju svoju od više Vojuše pa sve skoro do Beča, i od Jadranskog mora pa do Iskra u turskoj Srbiji. On je nemilostivo u tom svom putu, gonio i ugnjetavao Hristijane, negledajući i na rođenu braćy svoju. U to vreme Solinjani, sa svojih morskih ostrva i zaklona, pošlju prosbe u Carigrad, da ih ovaj zaštiti; no na cpećy njihovu, a nesreću srp: naroda Samovlad, ili Samo umre, kao što smo rekli 564. god: a na njegovo mesto stupi sin mu.

5. (7.) Car Selimir I. Svevladov ili Samov sin, Svevladović ili Samović IV. (IV.) (564—585.)
Selimir i ako je bio idolopoklonik opet je dopustio brakove svojih jednovernika sa hrišćanima. On je i ove poslednje primao sa očinskom srdašnošću; te tako zemlja srpska novim dolascima Srba, koje sa Crnog mora, Dnjestra i Dnjepra, potiskivahu nove čorde Bugara, Uarhuna, ili lažnih Avara, sve više i više punjaše srp. narodom. Pre toga vremena i pomenutom prostoru, oko Crna mora po rečima Jornanda (oko 552 god) živilo je srpsko pleme Anta, koje je se tako zvalo od granica ili krajina; jer anti u nas i na sanskritskom znači uzvišeno mesto i granicu

“Antes qui sunt eorum fortissimi, qui Ponticum mare curvatur, a Danastro extenduntur
usque ad Danaprum, quam flumina multus mansianibus ab irviceni absunt“

A tako isto i Prokopije veli za te naše Belo-Srbe, ili Ante, u kojih beaše Beograd (dan. Akerman u Besarabiji) i Smederevo (razv. u Moldaviji kod Romanova) prestolnica

“Αι αντων χαθυπρδεν, βόρραν ανεμον εθνη τα Αντων αμετρα ιδροντα“

A ostale pak srpske zemlje upravo od Iskra, i Ibra (dan. Marice) pa do Crnog mora, već su odavna napunjavala srpska plemena, koja su neprestano prelazila Dunav, koje begajući od lažnih Avara, a koje opet sveteći se Grcima već sasvim, kao i Rimljani, iznemoglim i malaksalim u kojih nebeaše dovoljno snage za uživanje, a kamo li za odbranu Imperije. Selimir II umre oko 585. god: vladavši sretno i mirno 21 god, a na srpski prestol stupi

6. (8.) Car srp. Vladan I. Selimirov sin Svevladović V. (VII.) (585 — 610)
U vreme vlade Vladanove Avari su već zauzimali i njegove zemlje, zavladavši celom ravnicom preko Dunava pa sve do Save. Oni su već i Dunav prelazili i grabili i plačkali Vladanove zemlje, koje im nemogaše, zajedno sa Grcima, stati, na put, već im se obveza danak plaćati, kao i Grci. U koje su baš vreme Avari napali na zemlje Vladanove, kao i kad im je ovaj, i koje godine, obrekao danak plaćati, nezna se upravo, samo se zna: da je od prilike oko 590 ili 595. god; Bahan Hakan avarski poslao Srbima svoje poslanike i zahtevao od njih danak. Njegovi poslanici drzskim ponašanjem uvrede Srbe po cara im i Srbi Vladana, te im odgovore:

„Ko je taj koji bi nas na silu primorao, da mu se pokoravamo?
mi smo se navikli otimati tuđe zemlje, a ne svoje ustupati drugima.
Tako će u nas biti dokle god uztraje rata."

Poslanici ovi još više uvrede Srbe i oni ih ubiju. Kad to dozna Bahan Hakan avarski krene se sa silnom vojskom od kojih 60.000 vojnika pređe preko Save i Dunava, iz današnje Madžarske, te popali i porobi Bosnu, Ercegovinu, Hrvatsku, Srbiju čak do niže Drača. Mi smo napomenuli: da su poslanici morali biti kod Srba oko 595 god: a od tog doba, dok je Bahan spremio vojsku, dokle je čuo za događaj sa poslanicima i t.d: i dokle je, po svom običaju, ukebao priliku, kad će da napadne na srb: zemlju, moralo je proći nekoliko godina. Osim ovog on je zajista neko vreme i pljačkao te srbske zemlje; te mi određujemo godinu, kad mu je se Vladan obvezao danak plaćati, oko 605. ili 606. Vladan je vladao sve do 610 god: ili svega 25. god: a po smrti njegovoj stupi na prestol srpskog carstva, sin mu.

7. (9.) Car Radomir I. Vladanov sin Svevladović VI. (VIII.) (610 — 620.)
Ovaj je vladao sve do 620 god: i neprestano gonio Srbe hrišćane, kao starosedioce, sa zaostavšim Rimljanima i Grcima. Od ovakovog nepametnog i nepolitičnog postupka Radomirovog, svi Srbi hrišćani uklone se u nepristupne gore i planine, a samo ostanu Srbi idolopoklonici, ili došljaci iz veliko Đermansko-pribaltijske Srbije, tako zvani Lužičani. Pošto Radomir umre 620 god: neostavivši pravog nasljednika na srpskom carskom prestolu, onda stupi iza njega, najpribliženiji mu rođak neki, a možda i sin, a iza ovoga vladala su još trojica u nepristupnim planinama s šumama, u koje su se povukli bili od nasilnika lažnih Avara, koji zauzeše sve zemlje pa prodreše čak i u Maćedoniju. A ovu poslednju četvoricu, kojih nam naš Dikljanin neostavi naznačena imena s toga što odveć goniše hrišćane, nemožemo ni sami imenovati; te tako moramo ih i mi ostaviti nekazavši im imena, kad ih ondašnje pametariste nenaznačiše. Među poslednjom neimenovanom četvoricom vladaoca (a bolje trojicom) biće po svoj prilici Porfirođenitov: 8. (10) Višeslav, 9. (11) Radoslav i 10. (12) Prosegoj, Svevladovići. Tako je dakle, od 492 do 600. god. svega za 138 god: vladalo u ovim srp. zemljama 10. ili 11. srp: careva i kraljeva, i u Italiji 2. svega dakle 12 ili 13.

Izvor: serbdom.wetpaint.com

http://www.dejanlucic.net/sr/Svevlad-Samovlad-Samo_i_potomci.html

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s