АУТОР / Други пишу... / Европа / Историја / КОСМЕТ / СРБИЈА

КАКО ЈЕ НЕМАЧКИ ГЕСТАПО СТВАРАО „ВЕЛИКУ АЛБАНИЈУ“ (фељтон Новости- свих 10 делова)


1. Gestapo nudi državu!

Pavle Dželetović Ivanov | 23. avgust 2012. 18:26 | В. НОВОСТИ

Nemci za dva dana razoružali Dučeove snage i formirali svoju vlast. „Velika Albanija“ primarni cilj Druge prizrenske lige

 Miting kvislinga u Peći

Miting kvislinga u Peći

KUJUĆI planove o „Velikoj Albaniji“, separatisti na Kosovu i Metohiji formirali su u Drugom svetskom ratu zloglasnu SS diviziju „Skenderbeg“. Ova kvislinška jedinica, pod patronatom Hajnriha Himlera, nije bila dugog veka, ali je iza sebe ostavila krvave tragove. O tome svedoči obilje dokumenata u knjizi „21. SS divizija Skenderbeg“, istoričara i publiciste mr Pavla Dželetovića Ivanova, iz koje u feljtonu objavljujemo najzanimljivije delove.

Kada je 8. septembra 1943. godine kapitulirala Musolinijeva fašistička Italija kvislinzi na Kosovu i Metohiji došli su u vrlo nezavidan položaj i zato je bilo potrebno da preduzmu brze i efikasne akcije. Na to ih je nagonila i opšta situacija koja se odvijala suprotno njihovim željama i interesima.

Nemačka ratna mašinerija iz dana u dan trpela je sve veće poraze. Partizanske jedinice prerastaju u brojnu i jaku Narodnu armiju. U takvim uslovima albanski kvislinzi iz Albanije, Kosova i Metohije, Sandžaka i Zapadne Makedonije postižu saglasnost za sazivanje Albanske lige, tražeći u njoj spas. Inicijativni odbor, nekoliko dana po kapitulaciji Italije, 14. septembra, predlaže da se skupština Lige sazove za 16. septembar 1943. godine u Prizrenu, gde je 1878. godine zasedala Prva kongra. U inicijativni odbor ušli su: Džafer Deva, Musa Šehu, Šeh Hasan, Aslan Boljetini, Tahir Zajmi-Đinovca, Luk Simon Mjedin, Ćazim Blaca i Pjeter Vučaj. Sastanku je prisustvovao i oficir Gestapoa Fric Auziding, a glavnu reč je vodio Džafer Deva.

ŠEFOVI U TIRANISKORO svi predstavnici Druge lige su se angažovali na stvaranju takozvanog „Egzekutiv Komiteta“, čiji je zadatak bio uspostavljanje okupatorske vlasti ne samo u Albaniji, već i na Kosovu i Metohiji. Formiranjem kvislinške vlade u Tirani po kapitulaciji Italije, glavni nosioci ovih aktivnosti su bili s Kosova. Tako je 26. septembra 1943. godine za predsednika vlade u Tirani izabran Redžep Mitrovica, dotadašnji predsednik Druge lige.

Poznati Abverov agent Džafer Deva, ujedno se brinuo o izboru ličnosti koje će ući u Ligu. Zato je imao punu podršku nacista. Italija je kapitulacijom otpisana iz saveza sila osovine, a samim tim i njena tvorevina „Velika Albanija“ kao organizaciono administrativna jedinica. Zato je hitno sazvana Druga liga, da bi se sačuvala „Velika Albanija“ sa Kosovom i Metohijom, delovima Makedonije, Crne Gore (Plav, Gusinje, Tuzi i Ulcinj), a Velikoalbanci nisu zaboravili da postave i pitanje Kosovsko-mitrovačkog okruga koji je do tada bio u sastavu Nedićeve Srbije.

Inače, po organizacionoj formi Druga liga je bila verna kopija Prve lige i po istom principu su birani njeni organi.

U Centralni komitet su izabrani Aslan Boljetini, Tahir Zajmi, Musa Šehu, Šeh Hasan, Kolj Mardjani, Ćazim Blaca i drugi. Prvi predsednik Komiteta bio je Redžep Mitrovica, koga je zamenio Bedri-beg Pejani a njega Džafer Deva. Skupština Druge lige je donela odluku da se počne formiranje ogranaka u svim centrima. Skupština Druge prizrenske lige ujedno je ovlastila Centralni komitet da preuzme komandu nad vojskom.

Nemci su radi mobilisanja albanskog stanovništva u Albaniji i na Kosovu i Metohiji ostavili naziv kvislinške tvorevine „Velika Albanija“. Čak nikakve promene nisu vršili u postojećoj administraciji, a u civilnoj upravi su zadržani isti službenici.

Jedina promena desila se u vrhovima državne vlasti. Nemci su, naime, preko misije Nojbahera tvrdili da poštuju „nezavisnu i slobodnu Albaniju“ i da su došli kao „oslobodioci albanskog naroda od italijanskog fašizma i ropstva“. Iz tih razloga pristupaju formiranju Izvršnog komiteta (privremene vlade) na čijem se čelu našao Ibrahim-beg Bićaki. Formiranje ovog tela obavljeno je 14. septembra, a 18. oktobra je sazvana Nacionalna skupština Albanije koja je izabrala namesništvo, na čije je čelo došao Mehdi Frašeri.

Tom prilikom je stvorena i kvislinška vlada na čelu sa Redžepom Mitrovicom. U sastav kvislinške vlade ušli su pripadnici bogatih društvenih slojeva: trgovci, begovi, age i barjaktari.

NARUDŽBENICAKnjiga „21. SS divizija Skenderbeg“ može da se naruči na: Udruženje pisaca POETA, Radnička 5D/1, 11030 Beograd, telefoni: 011/254-5872 i 062/252-598

Džafer Deva i drugi osnivači Druge prizrenske lige prizvali su u pomoć istoriju Prve lige da bi što više pridobili mase, s ciljem da sada pod drugim gospodarem, nemačkim nacizmom, sačuvaju stečene pozicije i privilegije. Kao što su predstavnici Prve lige okrivljivali Tursku imperiju za neuspeh u nacionalnom oslobođenju, sada pred Nemcima i svojim narodom okrivljuju prethodnog „oslobodioca“, Italiju.

Zahvaljujući ovakvom raspoloženju nacističkih sledbenika iz redova albanskih nacionalista, Nemcima je pošlo za rukom da u roku od dva dana razoružaju italijansku vojsku bez ikakvog incidenta i da odmah počnu uspostavljanje svoje vlasti.

Inicijativa za stvaranje Druge lige potekla je od Gestapoa, koji je radio po već ranije utvrđenom planu. Cilj im je bio da dokažu da su oni za albanske mase oslobodioci i da će uspeti da očuvaju jadranske obale od iskrcavanja angloameričkih snaga.

Druga prizrenska liga, kao nemačka tvorevina, imala je cilj da sačuva postojeće stanje u svim delovima, kakvo je bilo pod Italijanima, odnosno da se uspostavi i konstituiše „Velika Albanija“ pod okriljem Trećeg Rajha.

Organizacija, nadležnosti i funkcionisanje Druge prizrenske lige:

1. Skupština lige sa sedištem u Prizrenu.

2. Centralni komitet sa 14 članova.

3. Okružni komitet sa sedištima po glavnim gradovima prefekture sa po 7 lica.

4. Sreski komitet u srezovima, odnosno u sedištima prefekture sa po 5 lica, čije predsednike određuje Centralni komitet.

5. Opštinski komitet u sedištu opština.

6. Seoski komiteti.

(Nastaviće se)

————————-

2. Molba moćnom Himleru

Pavle Dželetović Ivanov | 24. avgust 2012. 19:23 В. НОВОСТИ

Granice „Velike Albanije“ branilo bi 150.000 vojnika. Nemci imaju veću podršku na Kosovu nego u Albaniji

 Plakat s pozivom na regrutaciju

Plakat s pozivom na regrutaciju

CENTRALNI komitet Druge lige imao je svoj organ „Ledhja e Prizrenit“ čiji je urednik bio Tahir Zajmi. Ovaj list je širio ideju o ostvarivanju „Velike Albanije“ i isticao potrebu odbrane etničke granice Albanije. Nizom članaka glasilo Druge lige nakon formiranja divizije „Skenderbeg“ ubeđivalo je albansko stanovništvo na Kosovu kako Skenderbegovci brane otadžbinu od komunista i kako su Nemci formirali 21. SS diviziju za odbranu Kosova.

Radi ostvarivanja uticaja nad albanskom omladinom u delovima okupirane Jugoslavije nastanjenim Albancima Liga je formirala tzv. Komitet nacionalne omladine za odbranu Kosova. Glavni zadatak bio je da vaspitava mlade u duhu odbrane „etničkih granica“. Sem toga, ovaj Komitet je mobilisao mladiće od 18 do 24 godine starosti u fašističku vojsku.

Centralni komitet Druge lige je osnovao i Opštu komandu omladine za odbranu Kosova. Komanda je 18. oktobra 1944. godine uputila proglas Albancima na Kosovu i Metohiji, prvenstveno omladini, a u kome se ističe da je „… došao trenutak kada svi Albanci treba da ustanu, kao jedan, za odbranu etnički čiste Albanije“. Pri Centralnom komitetu postojala je i Vojna komanda, koja je u oktobru i novembru 1944. godine rukovodila svim borbenim operacijama protiv jedinica NOVJ.

Početkom septembra 1944. godine u Prizren su stigli, da bi rukovodili aktivnostima Druge prizrenske lige za odbranu Kosova, Džafer Deva, Ćazim Blaca, Redžep Mitrovica, Dželal Mitrovica i Redžep Krasnići. Vojna, politička, obaveštajna i propagandna aktivnost Druge lige za račun nacističke Nemačke odvijala se do 17. novembra 1944. godine kada je prestala da postoji.

TITO UPOZORAVA TIRANUDECEMBRA meseca 1943. godine Tito je napisao albanskom partijskom rukovodstvu: „Parola o prisajedinjenju Kosova i Metohije, kao i stav o komandi albanskog Glavnog štaba nad Metohijom, u stvari bi išli naruku svim neprijateljima narodnooslobodilačke borbe u Jugoslaviji i svim reakcionarima i fašističkim klikama, koje idu za tim da od demokratskog pokreta naroda Jugoslavije otržu parče po parče.

Statutom Druge lige bila je predviđena vojna obuka omladine, kao i obuka svih Albanaca do 60 godina starosti. Svi koji su se nalazili na obuci, polagali su zakletvu i bili raspoređivani u vojne formacije pod opštom komandom Druge prizrenske lige. Oficire i podoficire obezbeđivala je albanska vlada. Druga liga je 1944. sprovela mobilizaciju, tako da su Opšta i Omladinska komanda uspele da formiraju četiri bataljona, od kojih je jedan bio omladinski. Ove jedinice su odmah raspoređene prema staroj srpsko-turskoj granici, gde su zajedno sa „dobrovoljcima“ štitile tu graničnu liniju.

Nemci su bili svesni da su im nacionalisti s Kosova mnogo verniji od onih iz Albanije. Njima su oni potpuno odgovarali jer nisu morali da angažuju velike snage u tom delu Jugoslavije. Mnogi će se posle povlačenja Nemaca priključiti ili biti organizatori ekstremnih separatističkih, balističkih i drugih stranaka u inostranstvu, koje su podsticale strane obaveštajne službe, da bi preko njih ostvarili svoje ciljeve u Jugoslaviji.

Zanimljivo je, da je prilikom osnivanja KP Albanije bilo pojedinaca koji su odobravali fašističku okupaciju Albanije, jer će, navodno ona ubrzati „kapitalizaciju“ zemlje. Drugi su odobravali okupaciju Grčke i Jugoslavije, te pripajanje delova jugoslovenske i grčke teritorije „Velikoj Albaniji“. U organizaciji Bali kombtar (Nacionalni front), bilo je čak i predstavnika tzv. revolucionarnih grupa. U ovoj tvorevini po kojoj će nastati, po zlu čuveno ime „balista“, glavnu reč su imale age i begovi, socijaldemokrati, neki poznati intelektualci, oficiri i drugi.

Pregovori vođeni između ove organizacije i albanskih partizana 1943. godine, u selu Kucaku kod Korče, pokazuju da je i Enveru Hodži bila bliska ideja Bali kombtara o velikoj i etnički čistoj Albaniji. Iste godine Imera Dišnicu ovlastio je CK KPA da pregovara sa Bali Kombtarom u gradu Muki. To se završilo udarcem po Albansku KP. Dišnica je prihvatio pozicije Balija o stvaranju zajedničkog Komiteta za spasavanje Albanije, kao i fašističku ideju o stvaranju „etnički čiste Albanije.

NARUDŽBENICAKnjiga „21. SS divizija Skenderbeg“ može da se naruči na:Udruženje pisaca POETA, Radnička 5D/1, 11030 Beograd, telefoni: 011/254-5872 i 062/252-598

Mračnom idejom „Velike Albanije“, manipulisali su turski osvajači, a onda italijanski fašisti i nemački nacisti. Ta ideja nije bila strana ni pojedinim albanskim komunistima i to iz samog vrha AKP, koji će pokušati da preuzmu rukovođenje partizanskim jedinicama na Kosovu i u nekim drugim krajevima Jugoslavije pod italijanskom okupacijom. To su bili perfidni potezi s ciljem stvaranja „Velike Albanije“.

U proleće 1944. godine rukovodioci Prizrenske lige uočili su da će odlučujuća faza biti opredeljena stanjem na evropskim ratištima i pokušali su da saradnju sa Nemačkom još više ojačaju, kako bi na taj način učvrstili velikoalbanske pozicije na Kosovu i Metohiji. Nemci su koristili svaku akciju velikoalbanaca koja im je bila u interesu. Ono što im ne bi odgovaralo diplomatski su odlagali za kasnije.

Druga prizrenska liga je insistirala da stvori svoju armiju u jačini do 150.000 vojnika, čiji bi osnovni zadatak bio odbrana granica, „Velike Albanije“, naročito prema Crnoj Gori i Srbiji. Bedri Pejani je po ovlašćenju Druge prizrenske lige pisao Himleru: „Ona bi bila sposobna (misli se na vojsku) da brani stvar Albanaca pod svim okolnostima koje bi se posle rata mogle pojaviti usled teškog i opasnog stanja“.

Albanski nacionalisti su nastojali da po svaku cenu realizuju svoj san o stvaranju „Velike Albanije“. Bedrijevo obećanje Nemcima će pri njihovom povlačenju dobro doći. Sve snage Albanske kvislinške vlade i jedinice Druge prizrenske lige borile su se na strani Nemaca do poslednjeg dana, a i mnogo kasnije.

(Nastaviće se)

———————————-

3. Firer obukao logoraše

Pavle Dželetović Ivanov | 25. avgust 2012. 20:01 | В. НОВОСТИ

Naređeno da se iz nemačkih logora pusti 4.000 Albanaca. Agent Gestapoa Džafer Deva čovek od poverenja Nemaca

NEMCI su počeli pripreme za formiranje SS-divizija posle dogovora u Vermahtu, pogotovo kada je nacistička Nemačka izgubila svog saveznika Italiju 1943. godine. Zbog teškog položaja na svim frontovima Treći Rajh nije bio u stanju da svojim snagama zaposedne Zapadnu Makedoniju, Kosovo i Albaniju. Iz tih razloga Nemci su pribegli pridobijanju nacionalističkih i svih reakcionarnih snaga kako bi ih upotrebili u borbi protiv sve jačih partizanskih snaga u Jugoslaviji i Albaniji.

Jedan od razloga nemačkom strahu bilo je i eventualno iskrcavanje angloameričkih snaga na Jadran. Radi mobilisanja albanskog stanovništva u borbi protiv NOR Nemci su albanskim reakcionarima obećali da se granice “Velike Albanije” neće menjati do kraja rata, već da će one ostati onakve kakve su ustanovljene kapitulacijom Kraljevine Jugoslavije pridržavajući se Hitlerovih “Privremenih smernica”. Zahvaljujući svojoj obaveštajnoj službi Nemci su znali kakvo je raspoloženje albanskih masa u Albaniji, Zapadnoj Makedoniji i na Kosovu i Metohiji.

TRAŽE ORUŽJE I OFICIREBEDRI Pejani predložio je u ime Druge albanske lige 29. marta 1944. godine Hajnrihu Himleru “militarizaciju Kosova i oslobođenih albanskih područja pod nemačkim vođstvom”. Cilj je bio “podizanje jedne armije jačine 120.000-150.000 boraca voljnih da ratuju, a koja bi bila sposobna da s uspehom primi na sebe borbu protiv srpsko-crnogorskih partizana”. On u pismu podseća na tri osnovna uslova: 1. Savremeno vojno naoružanje i pristojna savremena druga oprema. 2. Pridodati izvestan broj oficira i podoficira u svojstvu organizatora, instruktora i komandnog osoblja pojedinim delovima ove armije. 3. Ispravka, na strategijskim osnovama, dosadašnje albanske granice prema Crnoj Gori i Srbiji. Ni albanska država ni albanski narod nisu u stanju, uključujući i sredstva koja je prikupila albanska liga, da ispune ova tri osnovna uslova. Albanija uopšte nema industriju naoružanja, a albanska država je suviše siromašna da bi iz sopstvenih sredstava mogla podneti troškove naoružanja i odevanja.

Nemci su na Kosovu imali najveći oslonac u liku Džafera Deve, njihovog vernog agenta, Bedri Pejanija, Redžepa Mitrovice, Bajazita Boljetina i drugih…

Da bi postigla svoje ciljeve nemačka vojna i politička komanda je uspostavila češće kontakte sa vladom u Albaniji. Dva meseca po kapitulaciji Italije u Tiranu odlazi SS-brigadefirer Fictum, opunomoćenik Rajsfirera SS Himlera. On je imao zadatak da radi na formiranju vojnih jedinica.

Nemci su uspostavili vezu sa “Bali kombtarom”. Početkom jeseni 1943. vladalo je mišljenje da bi bilo dobro da se pored već postojećih, počne i formiranje SS jedinica. Pored nekih drugih kombinacija, Glavna uprava SS utvrdila je da je jedina alternativa i mogućnost da se vrbuju novi dobrovoljci od kojih bi se formirale jedinice na terenu, radi organizovanja samozaštite. Za ovakvo rešenje Nemci su se opredelili jer su znali da Albanci nerado idu van teritorija koje smatraju svojima.

Ove jedinice, kako je zamišljeno, formalno bi bile podređene albanskom Ministarstvu unutrašnjih poslova, ali, angažovane prema željama i potrebama nemačke komande u Tirani. Oko formiranja ovih jedinica došlo je do razmimoilaženja između Vrhovne komande SS Rajhsfirera, Vermahta i Himlera. Vrhovna komanda Vermahta je uspela da okupi oko 7.000 ljudi u Sandžaku i Kosovsko-mitrovačkom okrugu. Zbog toga je predstavnik SS oberšturmfirer Leč tražio od glavne uprave da ove ljude uniformiše i da ih zadrži na ovim terenima radi formiranja dobrovoljačke straže za pomenuta dva područja.

Da bi ovo sproveo u delo, on se obratio SS generalu Bergeru sa molbom da mu se pošalje podoficirski i oficirski kadar radi obuke, kao i jednu četu nemačkih vojnika koji bi poslužili kao jezgro ovoj novoformiranoj jedinici. General Berger nije to prihvatio, nego je to zahtevao, intervenišući preko Ministarstva inostranih poslova, da se ovo ljudstvo stavi na raspolaganje Glavnoj upravi SS radi formiranja albanskih SS jedinica.

Herman Nojbaher u svojstvu specijalnog opunomoćenika za Jugoistok složio se sa ovim zahtevom SS generala Bergera i pristao na vrbovanje Albanaca u SS jedinice, koje bi ostale na svojim terenima. Time je Nojbaher želeo da stekne još veće poverenje albanske novoformirrane vlade, do čega mu je bilo mnogo stalo.

Tek kada je Ministarstvo inostranih poslova intervenisalo kod Himlera i Glavne uprave SS, Uprava je pristala da se svi Albanci izdvoje iz divizije “Handžar”. Tim povodom je odlučeno da se u drugom mesecu 1944. godine iz Beograda na Kosovo uputi jedan broj SS oficira pod komandom jednog oberšturmfirera, koja bi bila data pod komandu SS-brigadefireru Fictumu, čiji je zadatak bio da dalje vrbuje ljudstvo i izvođenje vojne obuke sa već prikupljenim ljudima.

NARUDžBENICAKnjiga „21. SS divizija Skenderbeg“ može da se naruči na: Udruženje pisaca POETA, Radnička 5D/1, 11030 Beograd, telefoni: 011/254-5872 i 062/252-598

Himler je pitanje formiranja albanskih SS jedinica izneo Hitleru da odluči. Pošto je dobio Hitlerovu saglasnost, on je odmah zatražio da se iz nemačkog zarobljeništva oslobodi 4.000 ratnih zarobljenika albanske narodnosti u nadi da će u njihovim redovima naći dobrovoljce za buduću SS diviziju.

Na osnovu ovog zahteva OKNj je naredila da se utvrdi tačan broj jugoslovenskih zarobljenika albanske narodnosti, kao i broj Albanaca koji su već bili oslobođeni iz zarobljeništva i bili zaposleni kao “slobodni” radnici u Nemačkoj.

Posle nekoliko dana Herman Nojbaher je izvestio Ministarstvo inostranih poslova da izgradnja policijskog i žandarmerijskog aparata dobro napreduje i da Regentski savet smatra da nema smetnji za sprovođenje plana o vrbovanju dobrovoljaca za albansku SS-diviziju na Kosovu.

(Nastaviće se)

——————————————–

Pavle Dželetović Ivanov | 26. avgust 2012. 19:20 | В. НОВОСТИ

Glavni propagator Trećeg rajha hvalio se da dobro poznaje Balkan. „Skenderbeg“ samo u etničkim granicama „Velike Albanije“

 Albanci su i decu uključivali u jedinice

Albanci su i decu uključivali u jedinice

NOJBAHER nije imao mnogo poverenja u nacionalističku balističku organizaciju „Bali kombetar“ koja se stvarno borila na strani Nemaca, ali je u isto vreme održavala i veze sa saveznicima, SAD i Velikom Britanijom. Obećali su da bi se u slučaju savezničke intervencije okrenuli protiv Nemaca.

Pripreme za formiranje dobrovoljačke 21. SS-divizije „Skenderbeg“ uveliko su napredovale. Kada je podsekretar u Ministarstvu inostranih poslova Albanije Vehbi Frašeri posetio Berlin, postignut je i dogovor o uniformisanju ove jedinice. Nojbaher je zahtevao da se obuka divizije obavlja na samom Kosovu, što je i usvojeno.

Kako je planirano, trebalo je da se formira jedan samostalni SS-korpus, sastavljen od dve brdske streljačke divizije. Potom je brigadefirer Fictum dobio instrukcije za formiranje 21. SS-divizije „Skenderbeg“. Iz tih razloga 7. maja 1944. godine u Tiranu je prebačen 13. puk iz SS-divizije „Handžar“, koji će poslužiti kao jezgro 21. SS-diviziji „Skenderbeg“. Posle nekoliko dana Fictum obaveštava Glavnu upravu SS da je kod oslobođenih ratnih zarobljenika ispoljeno veliko raspoloženje za stupanje u diviziju „Skenderbeg“.

Divizija „Skenderbeg“ je formirana, ali do formiranja druge nije nikada došlo, kao ni do zamišljenog korpusa.

Nacisti su još u prvoj polovini 1943. godine formirali dobrovoljačku 13. SS-diviziju, poznatu kao „Handžar divizija“, sastavljenu od muslimanskog i albanskog življa. Pripadnici ove divizije upućeni su odmah po formiranju na specijalnu obuku u Nemačku, a zatim i u Francusku. Oni su bili poznati po teroru i zločinima nad nedužnim stanovništvom, naročito u Bosni. Ime diviziji „Skenderbeg“ dao je lično Gebels, koji se hvalisao da je dobar poznavalac istorije svih balkanskih naroda.

Za stacioniranje ove jedinice određeno je Kosovo i Metohija sa komandnim mestom u Prizrenu. Formalno je bila potčinjena MUP Albanije, mada je kompletan komandni sastav bio nemački.

Izvori upućuju da je ljudstvo za ovu diviziju uglavnom angažovano sa područja Peći, Prizrena, Prištine i Debra, a nešto kasnije iz Tetova i dela Južne Srbije. Prilikom saslušanja Bedri Pejani je izjavio da je u proleće 1944. godine kod njega došao prefekt Prizrena Šaćir Curi i rekao mu da je od MUP Albanije dobio akt poverljive sadržine, u kome predsednik vlade naređuje da se na Kosovu formira SS-divizija „Skenderbeg“.

PRISTALA I TIRANAREGENTSKA vlada Albanije u početku nije htela da zvanično pristane da se formira divizija, ali je kasnije ipak u tom cilju angažovana i zvanična albanska politika. Na razgovorima u Berlinu postignut je sporazum između Vehbi Frašerija i predstavnika SS, da albanska vlada obezbedi zakonske uslove za regrutovanje četiri godišta od 1920. do 1924. godine. Planirano je da se time obezbedi oko 50.000 vojnika za SS formacije.

Pejani je na saslušanju prećutao da postoji njegov lični zahtev, kao predsednika Centralnog komiteta Druge prizrenske lige, upućen vođama Trećeg rajha. U jednom dokumentu, upućenom iz Tirane, između ostalog piše da je na osnovu dogovora Druge lige i albanske vlade sa nemačkim vojnim vlastima predviđeno formiranje divizije „Skenderbeg“.

Cilj njenog formiranja je očuvanje „slobodne teritorije“ te da iz tih razloga mora biti sastavljena od Albanaca i Muslimana. Zbog toga je upućen poziv svim prefekturama, nonprefekturama i gradskim opštinama, da odmah pristupe prikupljanju dobrovoljaca.

Divizija „Skenderbeg“ po odluci, nije mogla napustiti etničke granice „Velike Albanije“.

Pošto nisu mogli da odvoje više snaga za jugoslovensko ratište, Nemci su pozvali u pomoć kvislinške oružane formacije. Obrazovano je šest takvih divizija sa domaćim ljudstvom u nemačkim uniformama i pod nemačkom komandom. Obuka više od 110.000 vojnika obavljana je u Austriji, Francuskoj i Nemačkoj.

To su bile: Sedma SS-divizija „Princ Eugen“, koju su sačinjavali Nemci takozvani folksdojčeri naseljeni u Jugoslaviji, uglavnom u Banatu. Divizija je formirana još 1942. godine i kroz nju je prošlo preko 40.000 lica. Druga je bila 369. SS-legionarska „Vražja“ divizija. U njoj su 60 odsto bili Hrvati i 40 odsto muslimani iz NDH i Nemci kao jezgro. U stvari, u jesen 1941. godine obrazovana je 369. SS-legionarska pukovnija sa 5.000 ljudi, a posle mobilizacije 1942. godine nastala je pomenuta divizija sa oko 20.000 vojnika. Ova divizija je u toku pete ofanzive u Bosni i Hercegovini počinila mnogo zločina i učestvovala u pokolju ranjenika jula 1943. godine u Šekovićima.

Ovim po zlu poznatim formacijama priključena je 1943. godine 373. legionarska divizija „Tigar“, formirana uglavnom od Hrvata. I 392. pešadijska „Plava“ divizija, formirana je takođe uglavnom od Hrvata. Ona je po završenoj obuci u Austriji stigla u Jugoslaviju januara 1944. godine i delovala na području Lika – Gorski kotar – Kordun.

Trinaestu SS „Handžar“ diviziju sačinjavalo je 60 odsto muslimana iz Bosne i Hercegovine i 40 odsto, odnosno 8.000 Albanaca sa Kosova i Metohije. Njeno brojno stanje iznosilo je oko 19.000 ljudi, ali je kasnije dopunjavana muslimanima iz Bosne. Bila je poznata po zločinima u Istočnoj Bosni i Sremu.

U sastav 21. SS-divizije „Skenderbeg“ ušlo je oko 10.000 Albanaca sa Kosova i Metohije. Poznata je po nizu zločina nad nedužnim stanovništvom, a posebno po pokolju dece, žena i staraca u dolini Lima 1944. godine, od Čakora do Andrijevice.

Zajedničko za divizije formirane od jugoslovenskih građana bilo je što su uništene na jugoslovenskom ratištu. One su i ranije trpele mnoge poraze, ali su uvek dopunjavane novim ljudstvom. Tako je, na primer SS-divizija „Princ Eugen“ u Niškoj operaciji prepolovljena. Zbog čestih i velikih gubitaka ova divizija je više puta reorganizovana.

(Nastaviće se)

—————————————————–

5. Potomak proroka Muhameda

Pavle Dželetović Ivanov | 27. avgust 2012. 19:03 , В. Новости

Muftija El Huseini prvo služio Italiji, a onda Nemačkoj. Poziv Pazarcima da krenu za Hitlerom u „sveti rat“

 Huseini vrši smotru SS-divizije

Huseini vrši smotru SS-divizije

ALBANSKI narodni savez je rasturio veliki broj letaka sa pozivima Albancima da se dobrovoljno prijave u SS-diviziju. Na sve strane izlepljeni su raznobojni plakati čija je sadržina govorila o privilegijama onih koji stupaju u SS-jedinice. Leci su rasturani i u selima koja su pripadala susednim srezovima i italijanskoj okupacionoj zoni, naročito u Drenici. Svi leci nosili su potpis predsednika Albanskog narodnog saveza Ali-bega Drage.

Održavane su i mnoge konferencije na kojima se agitovalo za prijavljivanje u SS-jedinice. Na njima su govorili najistaknutiji kvislinzi: Ibrahim Ljutvi, Vehbi Frašeri, Džafer Deva, Ali-beg Draga, Bajazit Boljetini, Ahmet Daca, Aćif Bljuta, Ethem Ferhati i drugi. Svakako je njihova agitacija imala dvostruki karakter. Predstavljali su Nemce kao oslobodioce i iskrene prijatelje albanskog naroda s jedne, a s druge strane prikazivali su ih kao zaštitnike islama i muslimanskog sveta uopšte. Stupanjem u SS Albanci su trebali da pomognu njihove napore, jer će pobeda Nemačke u ratu biti i pobeda islama.

Na uključivanje verskih poglavara u propagandu značajno je uticao jerusalimski Muftija Muhamed Emin el Huseini, koji je takođe, bio u nemačkoj službi. Za vreme boravka u Pavelićevoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj muftija je sudelovao u agitaciji za stupanje u 13. SS brdsku diviziju.

El Huseini je bio neobično inteligentan, diplomata velikog kalibra, orijentalno-engleske škole. Imao je bogatu maštu u sprovođenju suludih ideja, bio je genijalni majstor spletkarenja i diplomatskih smicalica, dobar psiholog, govornik. Mnogi su ga smatrali najvećim intrigantom u Evropi i nisu pogrešili. Bio je direktni potomak Velikog proroka Muhameda, zbog čega su muslimanske mase u njemu gledale svoju jedinu živu svetinju. To je vešto koristio u svim situacijama.

Uspeo je da u svim islamskim zemljacima osnuje svoje biroe, a za finansiranje akcija osnovao je fondove kojima je lično upravljao. Osim u Aziji i Africi imao je svoje biroe u Berlinu, Beču, Parizu, Sofiji, Ankari.

IMAMI DOBRI ESESOVCIHuseini je podsticao regrutovanje muslimana, a čitava njegova aktivnost odvijala se pod pokroviteljstvom rajhsfirera SS Himlera. U Berlinu je posetio imame koji su se tamo nalazili na specijalnom kursu za rad u SS jedinicama. Bilo ih je 15 i prema zamisli Himlera i muftije El Huseinija, trebalo je da podržavaju duh islama i da „buđenjem i jačanjem vere omoguće da se razviju u dobre esesovce i dobre vojnike“.

Da bi postigao veći uspeh, obišao je sve islamske zemlje, Indiju, Polineziju, Avganistan, Persiju, naročito Javu, kao i Afriku i druge zemlje, da bi okupio muslimanske mase uz sebe. Prilikom posete Indiji uspeo za samo jedan dan u Madrasu sakupi preko 80.000 funti sterlinga!

Znajući da na području Mediterana živi mnogo muslimana, Benito Musolini je imao ideju da se njima posluži za ostvarivanje svojih ciljeva, pre svega za zauzimanje Sredozemlja, koje je smatrao italijanskim životnim prostorima.

Zato je mnogo računao na El Huseinija, računajući da će na osnovu svog ugleda i autoriteta među Arapima uspeti da okupi sve Arape u borbu protiv Britanaca, kada italijanske trupe pređu Suec. Tako bi sve naftne cevi u Jafi i Aleksandriji napajale gorivom njegovu ratnu flotu. Zato je obećao velikom muftiji El Huseinu, da će da postane kalifa u njegovoj koloniji – Maloj Aziji.

Zato mu je Musolini poslao u Teheran jedan tromotorac, kojim se prevezao u Rim. Priredio mu je veličanstveni doček. Smešten je u jednu kraljevsku vilu, sa simptomatičnim imenom „Kolonija“. Čak je dobio kravu muzaru, da bi mogao uvek da pije sveže mleko.

To, međutim, nije bio slučaj sa Nemcima, kojima je prišao posle pada fašizma u Italiji. Oni su mu obezbedili mnogo skromnije uslove nego Italijani. U Berlinu, odnosno Aubinu, stanovao je u jednoj oronuloj zgradi.

Dok je živeo u Rimu, El Huseini je imao nekoliko poseta, među kojima i grupe muslimana iz Jugoslavije. U toj delegaciji su se nalazili Šejli Hasan, Ebu Suad i H. Ahmed efendija Karabeg, koji su ga upoznali sa situacijom i životom muslimana u kvislinškim državicama „Velikoj Albaniji“ i Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.

Veliki muftija je u Rimu uživao sve blagodeti, dok feldmaršal Romel nije doživeo poraz u Africi i dok italijanske trupe nisu bile proterane. Tada je muftija postao suvišan svojim dotadašnjim pokroviteljima, pa su jedva čekali da ga se otarase. Zato se potrudio da pronađe nove gospodare. U tome je vrlo brzo uspeo i sve svoje snage podredio nacistima Adolfa Hitlera. Tako mu je vođa Trećeg rajha postao jedini, veliki i uvaženi nalogodavac.

On je tokom Drugog svetskog rata, za potrebe Trećeg rajha organizovao dobrovoljačku arapsku legiju. Za iste gospodare, proširio je svoju delatnost na tlu Balkana i u Bosni uspeo da formira zloglasnu „Handžar“ diviziju. U tome su mu izdašno pomagale dve derviške sekte i hodže, što je dovelo do veoma uspešna agitacije za priliv dobrovoljaca u kvislinške jedinice, naročito u 21. brdsku SS-diviziju „Skenderbeg“.

Na teritoriji Novog Pazara velikom broju Muslimana upućivana su pisma, sa porukom da bi trebalo da iskoriste priliku i odobre Hitleru da ih povede u sveti rat. Muhamed je, navodno, rekao da je vreme da se muslimani otkupe od grehova i zato treba masovno da stupe u SS. Prema kazivanjima savremenika, da bi se iskoristila lakovernost i zaostalost stanovništva, pisma ovakve i slične sadržine dobijali su i muslimani u ostalim srezovima Kosovsko-mitrovačkog okruga. Pored toga, dobrovoljcima su obećavane materijalne pogodnosti, ugodan život u jedinici i privilegije posle rata u „novom evropskom poretku“ koji će im obezbediti nacistička Nemačka.

(Nastaviće se)

—————————————————————–

Pavle Dželetović Ivanov | 28. avgust 2012. 18:49 | В НОВОСТИ

Prva akcija albanskih esesovaca – racija na Jevreje u Prištini. Kriminalci oslobođeni i ušli u sastav divizije

 Jevrejska porodica ispred zatvora u Prištini

Jevrejska porodica ispred zatvora u Prištini

HITLER je marta 1944. godine oslobodio iz zarobljeništva oko 4.000 Albanaca, bivših vojnika kraljevske Jugoslovenske vojske. Oni su stavljeni na raspolaganje Himleru kako bi ih mobilisao u SS diviziju. Povratak ratnih vojnih zarobljenika prikazivan je kao veliki uspeh albanskog kvislinškog vođstva, ali i kao velikodušnost i prijateljski gest Hitlera i nemačkog Rajha prema Albancima.

Bivši zarobljenici počeli su da pristižu prvih dana aprila i priređivani su im pompezni dočeci. Već u Beogradu su ih sačekivali pripadnici Albanskog narodnog saveza i započinjalo je ubeđivanje za stupanje u 21. SS-diviziju „Skenderbeg“. Po dolasku u svoja mesta pušteni su kućama na jednomesečno odsustvo, ali im nisu izdavana lična dokumenta kako bi ostali pod kontrolom vlasti.

Pošto je odziv bio manji od očekivanog, opštine su pismeno pozivale bivše zarobljenike, naređujući im da stupe u vojsku, preteći im represalijama. Od toga nije bilo velike koristi, a mnogi su napuštali mesta stanovanja i skrivali se u drugim krajevima.

Aprila 1944. godine iz Nemačke je, preko Mađarske, vraćena u Jugoslaviju 13. SS brdska bosansko-hercegovačka „Handžar“ divizija. Albanski vojnici iz ove divizije vraćeni su na Kosovo kako bi, zbog borbenih iskustava, činili jezgro 21. SS-brdske divizije „Skenderbeg“. U propagandne svrhe, paradirali su ulicama svih većih kosovskih mesta.

Nemci i njihovi domaći saradnici su se poslužili i kriminalcima. Osuđenici zbog ubistva ili krađe oslobođeni su daljeg izdržavanja kazni, ukoliko su prihvatili ponudu da postanu vojnici u SS diviziji „Skenderbeg“.

TADŽIKI KAO POJAČANJEKRAJEM 1943. godine, Nemci su u krajeve koji su 1941. godine pripojeni Albaniji doveli 90 Tadžika, a januara 1944. godine još 50 Turkmena. Deo Tadžika raspoređen je u mestima na putu Kosovska Mitrovica – Peć. To su bili bivši sovjetski vojnici, koji su posle pada u zarobljeništvo, stupili u nemačku službu. Nemci su računali da će oni, kao muslimani, lakše uspostavljati veze sa lokalnim stanovništvom i ubrzati mobilizaciju.

Do 1. oktobra 1944. godine bilo je okupljeno 11.398 lica, od kojih je oglašeno sposobnim 9.275 iz čega se vidi da je divizija bila popunjena manje od predviđenog formacijskog sastava – 25.000 vojnika.

Divizija je pored Kosova preuzela obezbeđenje područja Kuksa u Albaniji, Plava i Gusinja i zapadne Makedonije. Istovremeno je osiguravala železničku prugu Skoplje – Kosovska Mitrovica na delu koji se nalazio na albanskoj teritoriji i prugu od Kosova Polja do Peći.

Prva akcija pripadnika 21. SS divizije „Skederbeg“ na Kosovu bila je racija na Jevreje u Prištini, koja je započela u ponoć 14. maja 1944. godine. Prema službenim podacima, uhapšen je 281 Jevrejin, jednom rečju sve jevrejsko stanovništvo koje su zatekli u gradu.

U drugoj akciji koja je bila usmerena na pripadnike NOP, kako se navodi u izveštaju komandanta 21. SS-divizije „Skenderbeg“ od 2. oktobra 1944. godine uhapšeno je 210 lica. Inače, pripadnici divizije su od kraja maja do početka juna 1944. godine uhapsili ukupno 519 lica, Srba i Jevreja.

U toku 1942. godine italijanske vlasti su internirale Jevreje izbegle iz Srbije, a onda i sve lokalne Jevreje, muškarce od 14 do 65 godina i odveli ih u koncentracioni logor u Berat. Potom su Nemci 14. maja 1944. godine izvršili blokadu grada, i pohapsili sve Jevreje u Prištini, koji su na kraju završili u logoru na Sajmištu. Dvojicu Mušona, Ašera i njegovog sina Solomona, izdvojili su od ostalih i prebili do krvi, a zatim streljali u Tauk-bašti kraj Prištine. Povod je bila tobožnja njihova izjava da će za svakog ubijenog nemačkog oficira dati 10 napoleona, a za svakog ubijenog nemačkog vojnika pet.

U Kosovskoj Mitrovici su sve jevrejske radnje zatvorene, a Jevrejima stavljena žuta traka. U pljački jevrejskih radnji i stanova isticali su se saradnici Gestapoa Perijuc Mamut, Ramiz Mulić i Osman Ibrahimović, koji je bio šef Komesarijata za jevrejska imanja. Po njegovom nalogu jevrejski hram je demoliran, a knjige i dokumenta iz arhive su uništeni. Januara 1942. godine ubijena je Matilda Ruben i streljano je pet Jevreja iz Duge Poljane kod Novog Pazara.

U Prištini u pljačkanju jevrejske imovine kao i zlostavljanju Jevreja, učestvovali su i organi šiptarske vlasti – kvesture, kao i pripadnici Albanskog kosovskog fašističkog komiteta Maljuš Kosova, predsednik albanskog komiteta Džemal-beg Ismail Kanli, šef policije, i članovi Komiteta Rašid Memedali, predsednik opštine Rifat Šukri Ramadan, Mahmud Šaban Pašić, Jahja šeh Asan i drugi.

Sa teritorije Kosova i Metohije u toku Drugog svetskog rata stradalo je 210 Jevreja.

U dokumentu Jevrejskog istorijskog arhiva pod brojem 3727/k. 22-2a-2/5 se između ostalog ističe:

„Za sve zločine koji su tokom okupacije izvršeni nad Jevrejima Kosmeta, smatramo da je kriv fašistički albanski komitet. Nama nisu poznati svi pripadnici toga komiteta, no smatramo da bi mnogi od njih, koji danas (1945. godine) uživajući prava slobodnih građana, šetaju ulicama Prištine, mogli da dadnu dragocene podatke o zločinačkoj delatnosti spomenutog komiteta. Pojedina imena koja su nam poznata navodimo: Šahsivar Alić, Husen Priština, Tahir Kaldžiu, Rušid Mehmet, Maluš Kosova, Sadik Galimuni. U red provokatora ubrajamo Raif Batala i Murat Mamuta-globodar (koji je pored ostalog u svojstvu gr. policajca učestvovao u blokadi protiv Jevreja)…

Da je u ovim akcijama sudelovala 21. brdska SS divizija „Skenderbeg“ može se uočiti u dokumentima ove kvislinške jedinice. Tako se u dnevnom izveštaju 21. SS-divizije „Skenderbeg“ od 13. jula 1944. godine kaže:

„Od 25. maja do 5. jula 1944. godine Divizija „Skenderbeg“ je uhapsila 510 Jevreja, Srba, komunista i pomagača i politički sumnjivih. Oni su smešteni u prihvatne logore, 249 ih je oterano na rad u Rajh“.

(Nastaviće se)

——————————————————

7. Zamuklo selo Velika!

Pavle Dželetović Ivanov | 29. avgust 2012. 19:24 | В. НОВОСТИ

Za dva sata pobijeno, zaklano i spaljeno 428 dece, devojaka, žena, starica i staraca. U kući Mirka Paunovića šesnaestoro živo izgorelo

 Crkva u Velici, metohu Visokih Dečana

Crkva u Velici, metohu Visokih Dečana

SPISAK zlodela kvislinških jedinica veoma je dugačak, ali ono što je 28. jula 1944. godine učinila „Skenderbeg“ divizija, po surovosti prevazilazi sve. U malom selu Velika, nedaleko od Čakora, za samo dva sata i 15 minuta pobijeno je, zaklano i spaljeno 428 dece, devojaka, žena, starica i staraca. Razularena rulja u esesovskim uniformama, uz asistenciju balista i vulnetara iz Plava i Gusinja, izvršila je stravični pokolj.

Bilo je sunčano, vedro julsko jutro, kada je u ovo divno planinsko selo iz pravca Murina, dotutnjala motorizovana kolona ostatka 14. puka sedme SS divizije „Princ Eugen“ i 21. brdske SS divizije „Skenderbeg“. Dan ranije su u selo poslali glasnika Sahit Hodžu (obaveštajnog oficira), sina Mustafe Šahmanovića, koji je obavestio Veličane, ako se neko sutradan ne nađe u svom domu, da će mu kuća biti spaljena. A onima koji ostanu garantuje se da im se ništa neće dogoditi, već bi trebalo da spreme hranu za vojsku i da pomognu pri nošenju materijala za opravku porušenih mostova prema Čakoru…

Ipak, znajući ko dolazi, odrasli muškarci i dečaci, sklonili su se u zbegove. Zločince su dočekala deca, starci i ženska čeljad. Selo je opkoljeno sa svih strana i onda se uz zveket oružja, začulo štektanje mašinki, pucnjava iz pištolja i pušaka, zapraštale su i bombe.

Velika je bila u dimu i plamenu. Na sve strane čuo se plač, lelek i kuknjava žena, stravična vriska dece. Pred svakom kućom bilo je po nekoliko esesovaca. Palili su kuće, ambare, štale i seno. Ubijali sve što se kreće. Noževima su komadali ljudska tela. Neke su žive bacali u vatru, a neke žive drali, gravidnim ženama parali su utrobu i izvlačili još nerođenu decu. Devojke su silovali, a dečacima lomili udove.

Šesnaestogodišnju Savetu Mijović su pokušali da siluju. A ona se uhvatila za mladi hrast, vičući: „Ubijte, ali mi ne dirajte djevojačku čast! To što mislite, možete učiniti samo na meni mrtvoj“! Tukli su je, kundačili, čupali kose, lomili ruke. Ali kao da je imala sto života, ona se nije dala odvojiti od hrasta, uz koji je izdahnula…

U kući Tomice Gojkovića bilo je šćućureno petnaestoro dece, pet žena i jedan starac. Nadali su se da će ih zla sudbina mimoići. Ali zveri u ljudskom obliku izbaciše ih iz kuće, svrstaše po visini i mašinkama raspališe po njima. Na plotovima je ostalo da visi nekoliko njih. Pokušali su da beže i tu su ih stigli dželati…

Ipak, preživelo je njih troje. Jedno dete je majka pokrila svojim mrtvim telom. Drugo se spaslo ispod leša svoje bake. Treće nekim čudom, upade u pustu i razvaljenu kolibicu i tu ostade…

Na papratištu u kući Živaljevića završilo je slično jedanaestoro dece i sedam žena i devojaka…

Milevu i Novku Stešević bacili su žive u zapaljenu kuću. I Milivoja Steševića takođe. I Anđu Gojković i mnogo drugih Anđa i Mileva iz popaljenog sela. Dete Dušana Simovića, od devet meseci, nožem su ubili i obesili o šljivovu granu ispred kuće. Dvogodišnju Kosu su uvis bacali i na noževe dočekivali, pa je onda u vatru bacili…

MALI TOMA NA MUKAMASVAKO mesto i svaki kamen u Velici, svaka gruda zemlje i mnoge izgorele kuće svedoče o žrtvama. Mesto zvano Vukadinov potok imalo je lepi šljivik, u kom se igrao osmogodišnji Tomislav Vučetić. Kada je ugledao vojnike, iz dečje radoznalosti, potrčao im je u susret. Zveri su malog Toma obesili o stablo šljive. Dete je pozvalo u pomoć majku. Ali esesovci su je ubili iz pištolja kad je potrčala da spase sina. Jedan od vojnika je izvadio nož i počeo mu drati kožu sa lica. Drugi ga je dokrajčio, pucajući mu u glavu.

U kući Alekse Gojkovića ubili su osam, u kući Puniše Vučetića dvadeset osoba. Dvoje dece su bacili u vatru. Spalili su i ženu, dve kćeri i sina Vučetića. Njegovom bratu – ženu i tri kćerke. Savu Tomovića – ženu, sina i dve kćeri. Đolu Radenoviću – ženu, snahu i dvoje dece. Milovanu Vučetiću – ženu i dva sina. Starijem Tomu, odraše kožu sa lica, a desnu ruku izlomiše i tako ga ostaviše da umre u najvećim mukama.

Miličku Knježeviću ubili su sedam članova porodice. Ženu pred porođajem rasporili su noževima…

Živi su goreli i u kući Mirka Paunovića. Njih šesnaestoro je izgorelo.

Kada su došla tri vojnika pred kuću Dušana Simovića, po starom običaju dočekali su ih sa hlebom i solju na poslužavniku, koji je iznela stara Jela. Taj običaj je uvek poštovan. Baš u tom času je istrčala Jelina snaha Milica, noseći u naručju dvogodišnjeg sina Milorada. Za koji dan je trebalo na svet da donese novorođenče. Vojnici su je dočekali kundacima, oteli joj maleckog sina iz ruku, a jedan je oborenu Milicu nožem proburazio i iz utrobe izvadio muško dete. Prvim plačem usta mu se napuniše krvlju, kojom se ugušilo.

Stravični prizor posmatrala je Miličina svekrva i njeno četvoro dece. Malog Matu vojnici hvataju i odsecaju mu noge do kolena, rasecaju tetive da bi ga lakše okačili o stablo šljive glavom naopako. Držali su ga tako dok nisu sve ostale poubijali, a na kraju su i njega dokrajčili.

Jedna od mnogih grupa skenderbegovaca prilazila je kući Radovana Živaljevića, sa bajonetima na puškama. Jedan od njih je viknuo: „Amo, amo! Evo komunističkih kuća“! Iz kuće su isterali 16 čeljadi. Naredili su im da se skinu nagi. Kundačili su starije žene, koje su se opirale. Među njima je bila i devojka Poljka. Jedan od vojnika joj reče da je njena zlatna ogrlica – njegova. Poljka kida lančić i baca ga iskidanog u travu i hrabro balistu pljunu u lice! Ščepala su je trojica kao divlje zveri i počeli je zlostavljati, vukući je u kuću. Hrabra devojka je uspela da skoči kroz prozor, bežeći prema njivama. Nije uspela. Pokosila su je puščana tanad.

(Nastaviće se)

———————————————————

8. Bežanija sa oružjem!

Pavle Dželetović Ivanov | 30. avgust 2012. 19:10 | В НОВОСТИ

Diviziju od 6.500 vojnika napustilo pola sastava. Dezerteri nisu bacali oružje napuštajući jedinice

 Nemci sa pomagačima na Kosovu i Metohiji

Nemci sa pomagačima na Kosovu i Metohiji

NEMCI su posle prvih operacija albanske jedinice ocenili nepouzdanim. One su potpuno podbacile u akciji spasavanja nemačkih žena iz Tirane, koja je počela 3. septembra 1944. godine, i u kojoj je glavni izvršilac bila divizija „Skenderbeg“. Trebalo je da se evakuiše 16 Nemica, kamionima do Prizrena, i dalje u pravcu povlačenja nemačkih jedinica. Međutim, dvadesetak kilometara od Prizrena, grupa je napadnuta. U prvim kolima je bila žena nemačkog komandanta Martina Šlipa, koja je lakše ranjena. Tri žene su poginule, dve teško ranjene, a tri su proglašene nestalim. Prema nemačkim dokumentima, napad su izvršili partizani. Ali, sve indicije ukazuju na kačačke bande, koje su se odmetnule na čelu sa Muharemom Barjaktarijem, i počele da ubijaju i pljačkaju, čak i svoje doskorašnje saveznike.

Posle neuspele evakuacije, oberfirer August Šmithuber izdao je naređenje majoru Franku, komandantu bataljona, da obezbeđuje put i da se sva sela u blizini izvršenog prepada spale, a stanovništvo pobije. Franko je dobio naređenje 5. septembra i pripadnici „Skenderbeg“ divizije su već 7. septembra pohapsile osumnjičene komuniste i taoce u Prizrenu. Odlučeno je da se svi pobiju, ukoliko se ne vrate tri nestale Nemice. Trebalo je u tom smislu da se postigne sporazum sa partizanima, ali pošto oni nisu zarobili Nemice, do sporazuma nije moglo ni doći, pa se pribeglo odmazdi.

Drugi prepad na nemačku kolonu izvršen je 15. septembra, kad je poginulo 11 nemačkih vojnika. Bilo je gubitaka i prilikom napada na sanitetski automobil i jedan autobus.

Ovi podaci su izneseni prilikom saslušanja generala Martina Šlipa, kome je 29. septembra 1947. godine suđeno kao ratnom zločincu. On je izjavio sledeće:

RASPAD DIVIZIJEKRAJEM oktobra 1944. godine to više nije bila ona elitna 21. SS divizija u koju je nemački okupator polagao velike nade. Zbog velikih gubitaka i velikog broja dezertera komanda Grupe armija „E“ odlučuje da od nje napravi pukovsku grupu „Skenderbeg“.

„Dabome, ovde je bila reč o pravom razbojničkom napadu, kakav je tamo na Balkanu uobičajen, i oni su tražili veliku količinu zlata, da bi oslobodili žene“.

Ova izjava ukazuje da su Nemci znali da je otmica bila delo odmetnutih bandi njihovih dotadašnjih vernih slugu, koji su tako pokušali da dođu do velikog plena.

Već 17. septembra 1944. godine, posle masovnog dezertiranja, rasformiran je Prvi lovački puk 21. SS divizije „Skenderbeg“. Prema izveštaju komande za Jugoistok od 3. septembra, iz ove jedinice je dezertiralo sa oružjem 908 vojnika.

Već u oktobru je počeo put ove jedinice izvan teritorije na kojoj je formirana i koju je trebalo da brani od upada jedinica NOVJ, sada sa zadatkom da štiti nemačke formacije, prilikom povlačenja prema zapadu Jugoslavije.

Istina, „skenderbegovci“ nisu imali velikog uspeha ni dok su branili svoju teritoriju. Tako su poterne jedinice 21. SS divizije „Skenderbeg“ i jake balističke snage doživele poraz 26. septembra 1944. godine kod Dragaša od Prve kosovsko-metohijske brigade, koja je posle teških borbi kroz Makedoniju, stigla na Kosovo i Metohiju.

Takođe, neuspešno se suprotstavila istoj brigadi NOVJ kod Dečana, ne uspevajući da izvrši zadatak dobijen od Druge prizrenske lige da sačuva Peć, Đakovicu i Prizren.

Grupa „Skenderbeg“ je još jednom bila razbijena u sukobu sa Prvom brigadom italijanske divizije „Garibaldi“, Komskog odreda NOP i Devete brigade Treće divizije, kada je 16. oktobra pokušala da otvori pravac Peć – Čakor – dolina Lima. Jedinice NOVJ su odbacile delove „Skenderbega“ ka Peći i zauzele Čakor, Plav, Gusinje, a 23. oktobra i Rožaje, čime je onemogućeno povlačenje 21. brdskom SS korpusu iz Albanije.

Odlazeći sa Kosova sa nemačkim trupama, „skenderbegovci“ su za sobom ostavili albansku miliciju, vulnetare (dobrovoljce) i balističke snage, nadajući se da će sačuvati granice „Velike Albanije“ od jedinica NOVJ. Kosovo su morali da napuste, pre svega zbog velikih zločina koje su počinili za kratko vreme svoga postojanja. Sa njima su krenuli i njihovi ideolozi, age i begovi, sa Džaferom Devom na čelu.

Prve veće gubitke 21. brdsko SS-divizije „Skenderbeg“ imala je u Andrijevičkoj operaciji, ali Nemci su je popunili sveže regrutovanim vojnicima.

Iz dokumenata se vidi da su beguncima, u znak odmazde, spaljivane kuće, a izvestan broj je uhvaćen i streljan. Tek posle povlačenja jedinice sa Kosova, dezertiranje je prestalo.

U početku je divizija imala 6.491 vojnika, a prema nemačkom izveštaju, do 1. oktobra pobeglo ih je 3.425.

Inače, u dnevnom izveštaju nemačke komande za Jugoistok, još 1. septembra je konstatovano da su albanske jedinice „uključujući i SS diviziju „Skenderbeg“, sve nepouzdanije“.

Grupa je 7. novembra primila naredbu da se povuče pravcem Peć – Andrijevica – Berane i dalje prema Bijelom Polju i Uvcu za Bosnu. Dok se bataljon nalazio u Kosovu Polju, železnička stanica je napadnuta iz vazduha i zapaljena je kompozicija natovarena municijom. Nemački gubici bili su veliki, a kako je zabeleženo u dnevniku komande Grupe armija „E“ 14. novembra, tom prilikom je SS puk divizije „Skenderbeg“ takođe izgubio mnogo ljudi.

Grupa je nastavila pokret prema Zvorniku i tu je upotrebljena na drinskom frontu. Prvih dana aprila puk je na području Podromanije učestvovao u odbrani Sarajeva, ali je, pretrpevši velike gubitke, bio prisiljen na povlačenje. Odstupajući pod borbama, zajedno sa ostalim delovima divizije „Princ Eugen“, 10. maja 1945. godine, 14. SS puk „Skenderbeg“ našao se u rejonu Zidanog Mosta. Tu je divizija, a sa njom i ovaj puk prestao da postoji. Glavnina divizije je zarobljena, ali je jedan broj uspeo da izbegne zarobljavanje i da se u manjim grupama ili pojedinačno prebaci na sever u Austriju.

(Nastaviće se)

—————————————————————————

9. Pobuna Šabana Poluže

Pavle Dželetović Ivanov | 31. avgust 2012. 18:26 | В НОВОСТИ

Sin kačaka iz Drenice posle amnestije postao komandant brigade NOV. Britanci protiv saradnje Albanaca sa partizanima

 Šaban Poluža

Šaban Poluža

KAKO se rat primicao kraju, stvarane su nove formacije balista. Krajem leta 1944. godine pored 21. SS divizije „Skenderbeg“, rukovodstvo Druge prizrenske lige donosi odluku da se oružana formacija Kosovskog puka podeli na četiri dela, koji će poslužiti kao vojnička jezgra oko kojih će se okupljati snage za borbu protiv NOP. Proglašena je opšta mobilizacija i formirane su četiri grupe otpora – Karadak (skopska Crna Gora), podnožje Šar-planine, Drenica i Šalja.

Sve četiri grupe radile su po nalogu Džafera Deve, koji je imao zadatak da ih održi do marta 1945. godine, kada će dobiti avionima pomoć iz Nemačke.

Albanski glavari su neposredno po formiranju Druge prizrenske lige na tajnoj konferenciji u blizini Đakovice formirali „nacionalno-demokratske“ šiptarske komitete, čiji je cilj bio da Kosovo i Metohiju prisajedine Albaniji. Tako decembra 1943. godine dolazi do sastanka ovih prvaka sa jednim britanskim majorom u Đakovici u kući Hasan-bega Crnoglavića, prefekta u doba okupacije. Sastanku je prisustvovao i Halim Spahija, trgovac iz Đakovice, koji je pre rata bio emigrant, a posle oslobođenja Kosova i Metohije predsednik Sreskog narodnog odbora u Prizrenu.

Britanci su im tada savetovali da se odmah u svim mestima formiraju čete, pod rukovodstvom Ejupa Binjakua, koje bi uticale na albanske mase da ne odlaze u NOVJ.

Drugi sastanak sa Britancima održan je u februaru 1944. u selu Rugovu. Cilj je bio da se uz snage prozapadne orijentacije spreči uspostavljanja nove narodne vlasti. Britanci su im obećali veliku pomoć, tvrdeći da će se iskrcati u Albaniji. Tada je albanskim agentima savetovano da ne stupaju u bilo kakav kontakt niti da sarađuju sa partizanima.

Početak kontrarevolucije na Kosovu i Metohiji u nekim dokumentima se veže za prve dane 1945. Međutim, balisti su 2. decembra 1944. izvršili napad na Uroševac i delimično ga zauzeli. Kao kraj bi trebalo da se uzme 21. februar 1945. godine, kada je u selu Trsteniku, u Drenici, opkoljen i skoro uništen štab separatista.

Poznati kvisling Džafer Deva se povukao sa nemačkim okupatorom i iz inostranstva je davao instrukcije za dalje akcije, a sve je rađeno uz pomoć i po nalogu stranih obaveštajnih službi, koje su obećavale intervenciju svojih armija na Kosovo i Metohiju.

Po njihovom nalogu se i Imer Beriša, ideolog i politički rukovodilac balističke organizacije, odmetnuo u šumu, dok su se oni koji nisu bili kompromitovani još više kamuflirali u pozadini sa zadatkom da stvaraju ilegalne organizacije, ubacuju svoje saradnike u organe nove vlasti, Partije i Armije i da pospešuju oružani otpor novoj vlasti. Tako je mir na Kosovu i Metohiji trajao kratko. Pobunjeničke grupe, u kojima je bilo prilično pripadnika 21. SS divizije „Skenderbeg“, priključile su se balistima, kojih je, po tadašnjim procenama, bilo oko 34.000.

OPKOLJENO GNJILANEKOLIKE su bile snage balista na sektoru oko Gnjilana najrečitije govori borba vođena krajem 1944. godine, prilikom pokušaja partizanskih snaga da prodru iz pravca Preševa na Kosovo. U tim borbama je iz stroja jedinica NOVJ (napadale su tri brigade), izbačeno oko 500 boraca, među kojima je bio veliki broj poginulih, a da se nisu ni približili željenom cilju.

Ove formacije su decembra 1944. godine, svega petnaestak dana posle oslobođenja Uroševca, napale ovaj grad. Tri bataljona Druge kosovskometohijske brigade dobile su 1. decembra uveče naređenje za pokret, a u gradu su ostala samo dva bataljona.

Oko 3.000 odmetnika napalo je iz dva pravca. Predvodili su ih Adem Glavica, Ćazim Lugadžija, Hisen Trpeza, Avdulj Dura, kao i Hamdija Jašarević, dojučerašnji komandant komande mesta u Uroševcu. U prvom naletu balisti su zauzeli dobar deo grada. Posle nekoliko sati prispela je Treća kosovskometohijska brigada i napadači su se počeli povlačiti, da bi u toku istog dana grad bio potpuno očišćen. Poginulo je 56 boraca NOVJ i oko 100 je ranjeno, dok je broj poginulih i ranjenih balista bio desetostruko veći. U toj bici poginuo je i predratni član KPJ i prvoborac, kapetan Ozne Božo Prlja.

Glavni štab NOV i PO za Srbiju naredio je Operativnom štabu za Kosovo i Metohiju da za potrebe fronta uputi 14.000 boraca. Određene su tri brigade: Šesta, Sedma i Osma, koje je prethodno trebalo popuniti novomobilisanim ljudima. Tada se balističko rukovodstvo zabrinulo da će ostati bez ljudstva za popunu svojih jedinica i doneta je odluka da se onemogući mobilizacija.

Na scenu je stupio Šaban Poluža, imućan seljak iz sela Poluže u Drenici. U periodu mobilizacije u Vučitrnu i Srbici, odjednom je postao aktivan. Iskoristio je amnestiju da se legalizuje i krene na posao. Najpre bez znanja, a onda i sa znanjem Operativnog štaba za Kosovo i Metohiju, vršio je mobilizaciju, a kasniji događaji su pokazali i za koga.

Šaban Poluža je bio prilično popularan u svojoj sredini. Sin je kačaka, koji je u Drenici kačakovao sa Azemom Bejtom. Za vreme okupacije bio je na strani okupatora. U „Redžimenti Kosova“ (specijalna jedinica – puk), na čijem se čelu nalazio Bajazit Boljetini, Šaban je prešao dug put od Kosovske Mitrovice do Tirane, na kome je ova jedinica po zlu zapamćena.

Šaban je zbog amnestije izbegao zasluženu kaznu, ali je vrlo brzo, igrom slučaja ili nebudnošću pobednika, uspeo da postane komandant brigade NOV!

Vršeći mobilizaciju za NOV, Šaban se toliko osilio da je počeo da prkosi organima vlasti i da preduzima neke poteze na svoju ruku. Operativni štab za Kosovo i Metohiju naredio je štabu Prve kosovskometohijske brigade da sa njim obavi razgovor, što je učinjeno 13. januara 1945. godine u Srbici.

Po izvršenoj mobilizaciji, Poluža je krenuo sa ljudstvom ka Podujevu, pošto je još jednom obavljen razgovar s njim. Ovoga puta razgovor su vodila dva viša oficira iz Operativnog štaba za Kosovo i Metohiju, a Šaban je tu video svoju moć i osilio se.

(Nastaviće se)

————————————————

10. Odmetnik platio glavom

Pavle Dželetović Ivanov | 01. septembar 2012. 19:32 | В НОВОСТИ

Pobuna u Drenici završena pogibijom Šabana Poluže i njegovih sledbenika

 Suđenje Dževat-begu u Peći 1945.

Suđenje Dževat-begu u Peći 1945.

SEDMA kosovsko-metohijska brigada, dopunjena novomobilisanim ljudstvom, u jačini od 7.000 ljudi, krenula je 20, 21. i 22. januara 1945. godine, na ispunjenje zadatka. Prvi ešelon u jačini od 2.000 ljudi, krenuo je iz Lipljana i stigao u Kuršumliju, dok je većina brigade, jačine 5.000 ljudi sa kojima je bio Šaban Poluža otezao, uz put mobilisao i došao samo do Podujeva. Tu je Šaban pozvao mobilisanu masu, da ne ide za Srbiju „gde im se priprema klopka“ pozivajući da se vrate u Drenicu i povedu borbu protiv nove vlasti.

Šaban je sa svojom vojskom umesto na sremski front krenuo prema Drenici i već 25. januara imao prvi sukob sa jedinicama NOVJ na planini Čičevici kod Vučitrna.

Jedan od Šabanovih pomoćnika bio je Mehmed Gradica, takođe iz Drenice, žandarm iz vremena stare Jugoslavije, a za vreme okupacije uznapredovao je do poručničkog čina. On je oko sebe okupio oko 1.500 ljudi i stavio se pod Šabanovu komandu.

Uk Sadik, vođa orahovačkih odmetnika, odustao je od napada na Peć i poveo svoje ljudstvo ka Drenici gde se stavio pod Polužinu komandu. Tako se u Drenici okupila glavnina balističkih snaga, oko 10.000 odmetnika, a poveći broj je osluškivao i kolebao se.

Šalja kod Kosovske Mitrovice, takođe je stupila u akciju. Adem Voca, sin jednog od prvaka Šalje, Šerifa Voce, požurio je da pomogne odmetnicima. Sa oko 2.000 ljudi, 26. januara, napao je jedan bataljon NOVJ stacioniran u Starom trgu, i potisnuo ga ka Kosovskoj Mitrovici. Bataljonu su pritekli u pomoć ostali delovi brigade i napadači su brzo razbijeni.

Zbog pobune u Drenici, 8. februara 1945. godine odlučeno je da se na Kosovu i Metohiji zavede vojna uprava. Za komandanta vojne uprave postavljen je pukovnik Savo Drljević, dotadašnji načelnik štaba, 1. armije, a za političkog komesara Đuro Medenica, politički komesar 51. Vojvođanske divizije.

SLABOSTI U ŠTABU POBEDNIKAU dokumentima 25. srpske brigade 46. divizije, u analizi događaja u Drenici, Starom trgu i Šalji, o akterima pobune Šabanu Poluži i Ademu Voci ostalo je zabeleženo: „Obojica su u potpunosti iskoristili širokogrudost Operativnog štaba Kosmeta i nameru da se izbegne oružani sukob, kako se ne bi bez potrebe prolivala narodna krv. Da je operativni štab bio energičniji i bezobzirniji prema ovim banditima i da im nije poklonio toliko poverenja, koliko oni nisu ni zaslužili, svakako bi sukob bio izbegnut, dok su njihove snage bile još male. Nije trebalo uopšte pregovarati sa njima“.

Tada se krenulo u gušenje pobune sa 39.000 boraca, svrstanih u petnaest brigada NOV.

Šaban Poluža i njegovi odmetnici, trpeli su poraz za porazom. Ali, i na strani pripadnika NOV gubici su bili veliki. Balističko rukovodstvo na čelu sa Polužom, opkoljeno je 21. februara u selu Trsteniku u Drenici. Punih 24 časa pružali su snažan otpor. U toj borbi poginulo je 15, a ranjen 21 borac NOV, među njima i komandant divizije pukovnik Petar Brajović.

Likvidiran je Šaban Poluža, a teško ranjeni Mehmed Gradica ubrzo je umro. Uk Sadik i još neke vođe izvukli su se iz obruča i vratili na svoje terene. Borba sa ostacima razbijanih balista trajala je, istina u manjem obimu do 10. oktobra 1951. godine, kada je poslednja grupa Hasana Ribnika bila likvidirana.

Hasan ipak nije bio poslednji likvidirani odmetnik. Glavni organizator napada na Gnjilane 22. i 23. decembra 1944. godine hodža Mula Idriz, bio se povukao u ilegalnost, a proturena je vest da je sa odmetnicima pobegao za Grčku. Organi bezbednosti nastavili su traganje, što je urodilo plodom tek u leto 1952. godine.

No, rad „NDŠ“ je nastavljen sa predsednikom Halimom Spahijom na čelu. On se kao predsednik Sreskog narodnog odbora u Prizrenu popeo na visoku lestvicu nove vlasti, ali stari posao nije zapostavio. Organizovao je ilegalnu organizaciju „Nacional Demokratik Šiptar“ i Centralni komitet sa sedištem u Prizrenu. Dva predsednika u jednoj ličnosti: za i protiv nove vlasti!

Kada je posle gotovo tromesečnih borbi 21. februara 1945. godine, glavnina rukovodstva pobunjenika uništena, pobunjenici su se demoralisali a naročito posle druge amnestije, februara 1945. godine, kad su pozvali odmetnike da se predaju i vrate kućama.

U drugoj polovini marta Oblasna partijska konferencija, održana je održana u grču, bez sekretara Oblasnog komiteta Miladina Popovića, koji je ubijen 13. marta 1945. godine u svojoj kancelariji, u zgradi Oblasnog komiteta. Ubica Haki Taha, učitelj iz Đakovice, član ilegalne organizacije, posle ovog zločina, uspeo je da pobegne, ali je ubrzo pronađen i likvidiran.

Miladin Popović, je od osnivanja Oblasnog komiteta KPJ za Kosovo i Metohiju 1937. godine, stajao na njegovom čelu, kao politički sekretar. U toku rata najviše vremena proveo je u Albaniji, gde je po zadatku CK KPJ pomagao u stvaranju Komunističke partije Albanije. Pred oslobođenje vratio se u Jugoslaviju, učestvovao u oslobađanju Kosova i Metohije i opet preuzeo dužnost sekretara.

Zašto je ubijen Miladin Popović, baš od Albanaca, mada je mnogo učinio za albanski narod. Kada je pobeda izvojevana, nastavio je još aktivnije da radi na obnovi i izgradnji, za bratstvo i jedinstvo, ali i kažnjavanje svih onih koji su onemogućavali razvitak NOP i revolucije na Kosovu i Metohiji.
Kraj

————————————-

Извор: http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:394030-Gestapo-nudi-drzavu

3 thoughts on “КАКО ЈЕ НЕМАЧКИ ГЕСТАПО СТВАРАО „ВЕЛИКУ АЛБАНИЈУ“ (фељтон Новости- свих 10 делова)

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s