ВЕСТИ

ПОЕЗИЈА ЛУЖИЧКИХ СРБА…


Poezija Lužičkih Srba

Priredio Predrag Piper
2002

Sadržaj


Predgovor

Predrag Piper

Ovaj izbor iz poezije Lužičkih Srba prvi je takav izbor koji se pojavljuje na srpskom jeziku. Njemu je jedino prethodio, po sastavu i obimu drukčiji, mali izbor iz pesništva Lužičkih Srba (17 pesama) objavljen u Kruševcu 1961. trudom M. M. Parunca, koji se danas retko nalazi i u bibliotekama. Poezija Lužičkih Srba dosada se mogla pročitati na srpskom jeziku samo u književnim časopisima, ponekad i u studentskim i dečijim listovima i sl. pa i tamo dosta retko. U pripremi je šire izdanje ove pesničke zbirke, koje će imati klasičan oblik knjige, čije bi se izdavanje moglo očekivati sredinom 2002. godine.

Izborom iz poezije Lužičkih Srba koji je sada pred čitaocima zastupljeni su lužičkosrpski pesnici čije pesme mogu da daju dosta dobar uvid u lužičkosrpsku liriku HH veka. Njihov redosled je hronološki. Izuzetak od principa da se u zbirku uključe samo pisci HH veka napravljen je u slučaju himne Lužičkih Srba, nastale u HIH veku i odlomka iz pesme poznatog lužičkosrpskog pesnika Handrija Zejlera.

Najveći deo pesama u ovom izboru prevela je s lužičkosrpskog dr Nada Đorđević, Pesme Jakuba Bart-Ćišinskog, Handrija Zejlera, Mata Košika, Jozefa Novaka, Jana Sakle i Mine Vitkojc preveo je M. M. Parunac. Lužičkosrpsku himnu preveo je priređivač.

Beleške na kraju ovog pesničkog izbora daju čitaocima osnovne podatke o autorima koji su u tom izboru zastupljeni.

Građa za ovu zbirku skupljena je u Narodnoj biblioteci Srbije umnogome zahvaljujući predusretljivosti saradnika Referensnog odeljenja, za šta im je priređivač zahvalan

P. P.


Handrij Zejler

Trajanje Srpstva

Srpstvo živeti mora, čvrsto stajati
i zastava srpska visoko lepršati,
sve dok bude bor do bora
bacao senke preko lužičkih gora,
sve dok strmo stenje, kao kameni štit,
stršilo bude visoko u zenit,
a Špreva tokom srebrnim
tiho pevuša Srbima svim…

živeti Srpstvo mora, čvrsto stajati
i njegove grane uvek cvetati,
sve dok bude sunca i meseca
i pod njima naša Lužica,
dokle oblak kišni blagodetno zaliva
bogate, plodove naših, polja i njiva,
sve dok zelenilo pokriva brda rodne grude
i na njima bar jedan cvetak bude…

Živeti mora Srpstva, čvrsto stajati
sve dok srpsko dete uspavljuje mati
pognuta nad kolevkom malenom,
uspavljujući ga pesmom sananom,
sve dok svaka misao srpskog duha
ne bude bila izvan svoga ruha,
da bi jezikom svojim uvek mogla ponavljati:
– to naše Srpstvo mora opstati…

1842. god.

Gde je Srbima rodni zavičaj?

Gde je Srbima rodni zavičaj?
Je li to Saksonija ili Pruska možda,
gde Laba tiho teče
i sa Šprevom se sastaje?
Ah ne, ah ne,
Naš rodni kraj mora biti još prostraniji!

Gde je Srbima rodni zavičaj?
Da nije to Pomorje ili Litva možda,
gde još žive uspomene polabske
i ;gde je potonula Vineta?
Ah, ne, ah ne,
Naš rodni kraj mora biti još prostraniji!

Gde je Srbima rodni zavičaj?
da nisu to moravska ili češka zemlja?
Ah, snaga Češke i njena sloboda
pretvorene su u prah…
Ah, ne, ah ne,
Naš rodni kraj mora biti još prostraniji!

Gde je Srbima rodni zavičaj?
Da nije, možda, riterska Poljska,
koja je slobodu izgubila .isto tako
i koju rastržu nesloge?
Ah, ne, ah ne,
Naš rodni kraj mora biti još prostraniji!

Gde je Srbima rodni zavičaj?
Da nije u Iliriji ili Dalmaciji?
Tamo gde je – Raguza* prastara
kraljica mora?
Ah, ne, ah ne,
Naš rodni kraj mora biti još prostraniji!

Gde je Srbima rodni zavičaj?
Nije li to Slovenija, ili možda Srbija,
čija nam je reč bliska
i gde Miloš kraljevski presto ima**?
Ah, ne, ah ne,
Naš rodni kraj mora biti još prostraniji!

Gde je Srbima rodni zavičaj?
Da nije to Rusija beskrajna,
trećina sveta,
u kojoj sunce ne zalazi nikad?
Ah, ne, ah ne,
Naš rodni kraj mora biti još prostraniji!

Reci mi onda gde je taj prostrani kraj!?
Od Labe počinje on, pa ide do Dunava,
od Crnog Mora čak do Kamčatke,
eto, to je taj prostrani kraj,
nas Srba rodni zavičaj…!

Napomene

* Dubrovnik

** I ako je bio savremenik kneza Miloša, X. Zejler nije znao, da je Miloš bio samo vazalni knez. M. M. P. 1859. god.


Jakub Bart – Ćišinski

Lužičkim Srbima

Što jače se zategni sam, struno zlatna …!
Izvuci iz nje što snažnije zvuke, prste moj!
Hoću Srbima da pevam, da prenu u boj
i pobednički razbiju slobode vrata.

„O, Srbi, pređite na dela već! Napustite
kolebljivost svaku!“
Glas mrtvih Srba iz groba opominje i poziva…
„O, ustanite, raskinite okove tamnice, što put ka
slobodi skriva!“
Tuđincima prkosno pokažite pesnicu vašu jaku…

Tuđi duh i običaje tuđe od sebe odstranite,
reč otaca vaših i veru živu hranite,
svaki pedalj srpske zemlje branite!

Sviće zora za noćima svim. –
Hteo bih sve to da vidim i doživim,
o, Srbi, moji za rodnu reč i zemlju našu za koju
živim!


Mato Košik

Čežnja

Kad ovde čujem ptičicu, da tiho poje,
uvek se za njom okrenem, dok čežnja obuzme srce
moje

Ali njihova pesma, ovde, ne može da me uzbudi,
da dirne srce moje i radošću napuni grudi.

Prekrasnih ptičica ima ovde, što uzletaju ka
nebeskom svodu, ali šta im lepota vredi kad pevati ne mogu?

O, gde je tvoja pesma, ševo, pevaču, Lužice, bez
primera,
koju nad glavama ratara izvijaš u hiljadu trilera

Gde si, najdraži gostu naših Blata, slavuju ubavi,
što u sutonu, bez predaha, pevaš svoju pesmu
ljubavi..?

Pesme ptičica ovde više ne mogu slušati,
pa ćeš i ti, pesmo moja, uskoro zaćutati…

Ptica opet okolo leti i tiho poje,
okrećem se za njom, dok u grudima drhti srce moje…


Jozef Novak

U boj…

Beda, bol i jad – od goreg gore…!
Ko bi naše nevolje opisati znao?
Preti nam potom smrtno more,
da Srbe uništi Nemac bi ove dao…

Zemljo jada, zemljo sveta,
svemogućem slava, što te propast nije mogla stići!
Zemljo moja na krst razapeta
glas slobode iz groba ćete dići.

Ustani, zemljo srpska namučena,
iz teškog sna se probudi,
svim bolovima iskrvavljena,
kreni u boj! Čim zora zarudi…!


Jav Sakla

Jugoslovenima

Braćo na jugu zar baš niko od vas tamo
nema ni srca ni duše, da na sever pogleda malo,
samo,
gde se, izgubljeni u moru, šaka ljudi za život bori
do krvi?
U paklenom ćutanju, braćo, nemilosrdna pesnica
preti da nas umrvi,
piju nam krv, da bi nam ponestalo i ovo malo
snage što imamo,
preko hiljadu leta, napušteni, bismo se, da đavolu
dušu ne predamo….

Braćo na jugu zar ne možemo računati sa vama
da nam se hitno pruži bratska pomoć smela,
u trenutku kad smrt lebdi nad nama svima?
Od onih, braćo, što nas tlače vekovima…!
Na kolenima je srpska zemlja cela,
Slavene moli: smilujte se nad nama…!


Mika Vitkojc

Dremež

Naš nesvesni narode,
nikako da se probudiš…
Opsenama te raznim zavode,
da blisku propast i ne slutiš…

Moj narode potpuno opkoljeni,
hoće da svrše s tobom, da uzmu poslednji danak
od tebe…
Ah, narode moj voljeni,
ustani, brani svoje, pogledaj oko sebe…

Probudi se, pogledaj, u blistavi zrak,
u sunce, koje je već na nebu visoko
i koje te opominje: živi i budi jak…!
a u isto vreme čudi: zar još uvek spavaš duboko!?

Ševi

Više još, ševice moja, još snažnije klicaj,
i tragove peska i zemlje sa perja otresaj…
Visoko na krilima, uzleti,
ka suncu poleti….

Dole kao da se u tvom glasu bojazan skriva,
dik na visinama postaje zvonik i ljupkiji biva,
tamo gore hoću da te slušam, tamo uzleti,
Do neba čak poleti…!


Pavol Vićaz

Srbin sam i to ću ostati

Srbin sam i to ću ostati,
Srbinom se do svoje smrti zvati
i u srpskoj zemlji, samo u njoj,
kad smrt pozove naći mir svoj…

Zajedno sa svojom braćom, a ne sam,
spavaću mirno svoj poslednji san
u hramu belih zidova,
u snu večnom bez snova…

Srpski hram, zemlja srpska,
tuđa bi mi bila mrska,
Srbin neće zaboraviti na mene,
da me u svojoj molitvi spomene…

Kako bih sam mogao biti u tuđem kraju,
kad me ovde svi poznaju,
spavaću sa Srbima mrtvim svim
sa osmehom tihim, blaženim…!

Krst srpski s nastrešnicom malom,
postavite na grobu mom,
jer Srbin sam svojim bićem celim
pa to i po smrti ostati želim…

Pesnik

Može li pesnik svako biti?
Razume se!
Čuperci preko kragne,
u grlu rakija,
pola feninga u džepu
a ime u leksikonu
– već si pesnik.
A peva se ovako:
„Proleće je opet blizu,
ah, kako je naše doba lepo!
Svud niču fabrike,
a na suncu sveta karanfil.
Niko nema briga,
to je uspeh naših ljudi.“
A šta to znači?
Uprave i ferajni,
predsedništva i opštine
udruženja
svih mogućih vrsta.
A kako se to širi?
Brošurice i blokove
zao duh za Uskrs
iz najviše kuće
na put prospe
u sneg i blato.
Zar nije tako?
Hvala bogu!


Jurij Košin

Jutro u polju

Gledajte kako
srebri se jutarnja rosa
a zraci igraju veselo.
Gledajte kako
na zemlju prosu se dan.

Gledajte kako
trava u čaške upija
sunce, vodu i radost.
Gledajte kako
na zemlji rascveta se dan.

Jedno veče

Kao hleb svež
mirišu polja,
a tamo na njivi u brazdi
na straži roda stoji.

Ta ne bih želio drugde biti,
ni na planini, ni na kraj mora
kad se kod kuće spušta veče.

Novu pesmu
trave nam zvone
a nad nama od Delana leti
par divljih plovki.

Ta ne bih želio drugde biti,
ni na planini, ni na kraj mora
kad se kod kuće spušta veče.

Suseda

Na odmoru u Tatranskoj Lomnjici
pitali su me
o novim stihovima Lorenca,
Kravža i Brjezana.
I pričah što sam znao.
Idući s odmora
na Budiskoj autobuskoj stanici
sretoh mladu devojku.
Uči dva jezika, pogađa
šta sam, Poljak, Čeh
ili šta znam ko?
Možda sam Srbin?
„Ja, kann man denn vendisch aush shreiben?“
Meni se olovka slomi.

Zakon jeseni

U hladno nebo
koščate ruke upire
zamrzlo stablo.
U njemu sav život
zamro.
Mladima se uklonio
stari svet.
Ispod drvenog kostura
na klupi čovek sedi.

Toplo odelo greje mu žile
i aritmični puls.
Misli, mudra je i svemoćna starina.

Gleda splet mrtvog drveta
a ne vidi
da otud i njega čeka
zakon jeseni.

Spomenik u Rakeci

Ja, spomenik u Rakeci,
ležim oboren. Na
slovima srpskim i poljskim
gušim se u travi.
Imam još nešto da kažem.
Da li na poljima u Rakeci
još stoje
razbijeni tenkovi? Imaju li ljudi
opet dosta da jedu?
Šta rade đaci? Jesu li
završili škole? – Ne!
Što ovako s miševima
da govorim o tome, što
ljudima treba da kažem.
Krešti kobac i
grakće gavran
nad ubijenim bratom,
zna se.
Dozvolite mi samo
da dodam:
Na livadi, gde stajah
beše crvena trava od
naše boje.
Imam samo to da kažem
a ležim oboren.

Cereus grandiflorus

Videh kako se rađa
cvet s imenom takvim
i poznadoh zakon
njegovog života.

Dugo, veoma dugo
sprema se da cveta,
dok najzad,
jednog dana uveče
raskoš svoga cveta
pokaza i svenu.

Drugi se divili cvetu
a ja ostadoh tužan
Budišin i Hoćebuz:
Cereus grandiflorus


Jurij Kejška

Vizija

Smrt videh da sedi na međi
kraj polja žitnog,
o kosu novu, zvonku
nezrelo klasje bije
dok preteći uokrug zvoni
Solingen, Solingen, Krup.

Smrt se podiže, okolo pogleda
ko lopov – nigde ničeg.
Zaplaka mlado žito, moli,
a ona kosu tu hvali
i mirno, samo veli:
Solingen, Solingen, Krup.

Kad pogledah opet sve beše
na svome mestu svaki potok
pljuskao je samo u bari zelen list
njihao se na drugoj grani gordi
gavran, avion brujaše u zraku
sam šarao je Jupiter po vaseljeni
bolje brojao je samo dogled

Godišnjeodmorce poznadoh na suncu
neosetljive bez lica ležahu
prazne konzerve svud u pesku živahni
pojedinci –

Jedne noći umrlo je
treće oko kojim sam
jednostavno
video sve.


Kito Lorenc

1. Jednoj srpskoj devojci

Kako bih pisati mogao Nemici ja
kad samo na tebe mislim!
Ja u nemačkoj reči našao ne bih
što misli moje tako bi rekle

Ko nežna reč srpska
što mi je jednog dana reče
da je se sećam, duga leta:
„Moj dragi, ja te volim…“

Bojenje uskršnjih jaja

Mogli bismo večno
sedeti i farbati uskršnja jaja.
Pero, vosak i plamen – mitski
rekvizit, nijansiranje boja poput luka, poput
trave, iz kore
filtrirano crnilo, ceđena zelena –
čaramo, hitro u rukama
okrećemo prajaje elementarno, označujemo tačkasto
sa impulsima polutar jaja,
lančamo serije redova vučijih zuba
meridijalno, zasenjujuće kompasne igle,
na magičnom polju,
ka polovima, gde rozete
sunca dvostruko zrače pred
našim očima, začarane misterijom
stvaraoca što povlači pero,
mirijada predaka zemljoradnika. Tako
uspostavljamo vraćanje vremena,
ravnotežu generacija,
proporciju istorije,
krutu harmoniju sveta
(vukovi ne treba da dođu
sunca nek nam sjaju) –
a tada dolazi ono što je jedino razumno:
Lupamo ih za Uskrs, taj
fetiš demonskog kulta iz kamenog doba,
skidamo sa njega onu lepu ljusku,
i varimo sadržinu.
A tada čudan preobražaj –
vaskrsavanje jajeta:
Srce nam žestoko kuca o rebra,
u grlima zadržavamo kukurekanje,
veselije napuštamo ljuske jajeta
a nezreli, prsnemo
u poznati uskršnji smeh:
Ne izgledamo li kao ispiljeni iz jajeta –
mi, jedina božanska klica u jajetu
pod suncem, sa kljunom rakete već
probijamo ljusku neba
čovečanstvo gmiže iz jajeta.

Jesenja elegija

Sitno razbijeno je zelenilo breza u ogledalu
plavog nebeskog studenca
na čijem travnatom dnu
ležah letos.
Ali tad se nisu grabili lakomi za srećom.

U rujavom plamenu gori već
kroz tamu jelove šume hrastov put,
opet je. dakle, jesen zapalila vatre svoje
u šumi bez nade.
Ali ja zalud čekam nekakvu eksploziju.

I tupa ralica sunca već preora
teško strnjište oblaka
od istočne do zapadne međe
za setvu snega.
A šta mesec radi? Jedini on treba noću da žanje.

Svejedno: Moraću i ja požuriti.

Sedeo sam iznad Budišina

Sedeo sam iznad Budišina.
Šprjeva je šumila bajke.
Vetrić s hladnom senkom krišom
donese gore veče.

I kuće u modrom dimu
padoše dole u dremež
ali zidovi starih
kula sijahu još

kao od zlata vrelog
pod jasnim nebom ljubičastim;
ugasiše se, zatim crne siluete
ostaše samo.

A negde u vrtu, pevaše dete
svoju nežnu pesmu –
beše leto, prekrasno leto,
i beše ko bajka čarobno sve.

Nepogoda nad Kragujevcom
(Sećanje na 21. oktobar 1944.)

Raste kišno stablo
iznad Kragujevca
kao muzika guslica lako,

Tu, rekoše silni,
možeš lepotu tražiti,
i baciše železne oči
i vredno stadoše ubijati.

Lasta cvrkutanje crno
niže. u dolinu cilja,
spomenika slomljeno krilo
nad grobovima se svija.

Zašume molitava hor
uz vetrova pesme
kao vihora hiljade
sav predeo ugasiše.

a munja i grom
doneće nam mir…
Možda je tud Jurij Kješka
bežao partizanima?*

Nad Kragujevcom
ko kiša roni se lišće.
Ko neće vratiti se
uzalud ovde sanja.


Benedikt Dirlih

Noćni zov

Noću su se palile krpe oblaka
nad gradom kad uplašeni izlete jastrebi
iz okruglih prozora kule u koje je
još juče padala kiša

cele probuđene jeseni već!

Lak vetar peva kroz umorne prozore
mimo njih idu zapušivši uši da bi
čuli tišinu smrti
Ništa se nije iz te vode čulo kad mirno
koračah preko mostova na sever
Napolje na neoprane obale jezera!
Na oštroj strmini iz glasa viknuh
za malim galebima jer sam i ja leteti hteo Onome –

Ne treba pitati Za šta, Zbog čega, Zašto

Za sobom odjednom začuh
kako se majke srpske vratiše na pasišta.
gde ležahu sinovi njini ko mrtvi avijatičari

Zvali su u tamno plavo lišće vrba
Tebe, moja draga, tebe samo.

Zeleni poljupci

I Kaktusi

Kad prvi put
procvetaju zeleni kaktusi
poslaću tad pozive
velikom broju
lepih mladića.

Ali: Jedino ti ćeš
čvrsto stisnuti potom
moje ruke
i gledati dugo
u oči moje plave.
A kaktusi tamo
radovaće se vazdan
što gledajuć boje
naše poljupce
u jarko zeleno.

II Kaktusi

Kad opet jednom
procvetaju zeleni kaktusi
zakucaće kod nas
sva rodbina
u nedelju na vrata.
Sedeće komotno
oko stola u krug
i pričati priče
o kaktusima,
o njihovim vlasnicima
i odgajivačima.

Dok ja idem,
a oblačno je,
osećam kišu,
na cipelama nosim
nedeljno lepo vreme
a na kapi dolju
punu vode.

Minut. Za M.

Trava je vlažna
na jutarnjem suncu
po obalama:
sasvim je tamnoplava
voda što teče
kroz kraj
a u njoj se blista
kamičak.

Sveža para
iznad uskog korita
i ništa neobično –
bez straha, često
dirljive želje
pod srebrnobelim
nebom.
Minuti su kratki.

Fantazija I

U vreme detinjstva
zamišljah slike
ličnosti iz bajki.
Nazivao ih
po učinjenim podvizima
u pričama
i bajkama.
divio se
bezmernoj snazi
mudrih.
Verovah: između nas
bela
i crna je boja.

Fantazija II

Nešto kasnije:
u večernjoj rumeni
letnjeg dana
posmatrah
s votrovskih brežuljaka
živahan kraj
(po zelenom ugaru
kretali se kombajni)
Doživeh tugu
dede svog
i radost za decu svoju.

Fantazija III

Kad jednom odem
odakle sam došao,
ljudska će me tuga
moja

mučiti rad učinjenih dela.
i biću tužan
zbog svega što dobih
i što dadoh.
Sećaću se s bolom
srećnog i teškog života.

Fantazija IV

Molitvama je kraj,
mnoge knjige sam spalio.
Nisam sam,
sa vama sam!

Fantazija V

Odande otkud
je duša naša
hoćemo bez straha
da zakoračimo:
da slikamo slike,
sedimo na votrovskim brežuljcima
i snosimo sve sumnje svoje.
Našu ljudsku snagu
imamo odande
otkud smo došli
a pouzdanje naše sve
dok hodamo.

Proleće
Zajednička želja
Dođi, proleće ovogodišnje!

Votrov, selo u Gornjoj Lužici.


Hanka Mikanova

Greška

Pred prozorom u noći
na nebu
stoje Velika kola.
Upregnem
zamišljene konje
i gonim k tebi
samo
pred vratima tvojim
polako okrenem
neću da ti remetim
san.

Nemam vremena!

S povetarcem zviždiš u sobu moju
„Nemam
vremena!“
Pre no što vidim,
vetar te
opet odnese.
Sama sedim
u hladnoj sobi
sa dva trenutka.


Beno Budar

Sprjeva* – Budišin**

Hajde, Budišine stari,
na kulu vodovodsku
da piješ vino hiljadugodišnje
vode Sprejevine.

Hajde, Sprjevo, teci dalje,
pozdravi mostove i jezera,
raspevaj vodu po stenju
i ribe u vodi.

Po tvome strmom stenju
nek radost raste.
Stazama i u travi
nek ljubav cveta.

Reci, zašto si tužna katkad
kao starica neka?
Al’ ponosi se smelo
jer osta zauvek mlada.

O mladim Srbima nek
vode tvoje žubore
dok mi na stolicama mekim
votku pijemo radije.

*Sprjeva – reka u Nemačkoj koja svojom dužinom teče od Berlina kroz lužičkosrpski kraj.

**Budišin – glavni grad Gornje Lužice, administrativni i kulturni centar Lužičkih Srba, nemački Bautzen.

Poseta uz televizor

„Dobro došli!“
u žurbi pozdravi otac
sina, snahu svoju
i pruži im
svoj rukav.
„Sad, tišina!“
kaže gostima otac
sinu,
snahi svojoj
i gromko odvrne dugme
svog televizora.
„Zbogom!“ brzo se oprašta otac
sa sinom,
sa snahom.
Tad spazi
sticaj okolnosti:
Došlo ih je bilo troje.


Marja Kravcec

(1948-)

Telefoniram

Telefoniram,
okrećem svoj broj,
pitam
samu sebe
da li
imam hrabrosti
da dignem slušalicu?

Lišće

Lišće na drveću
šapće međ sobom
nepristojne stvari
da i samo pobledi
ili se zacrveni
i padne.

Kad nemam boja

Kad mi nestanu boje,
slikam
večernje nebo muzikom
oblačnog madrigala
nežno,
a tamo
gde mi treba ljubičasto,
pozovem Betovena.


Jurij Luščanski

Miris gnezda

Dokle će nas učitelju biti?
dok se koristi dual
Dokle će nas svešteniče biti?
dok se peva Oče naš i usliši…
Dokle ćemo oče?
dok imaš pritela, prijatelku, przyjaciela, podrugu.
Majko dokle?
dok se rode u selu zvezde
Bako dokle?
dok lipa miriše i pčele prave med
Deda a?
opet
dugo


Franc Šejn

Utisak

Na drvenom mostu
već dugo stojim
i gledam šumu
kako se svlači.

Svetla reka poda mnom
listove sobom
nosi zlatnožute,
neispisane.

Tiho sve diše,
san od mene beži
iskidanih traka
zaslepljuje me ogledala zraka

Blagi dah vetra
raspliće i spliće
meke vlasi devojke
što k meni stiže.

Žalost

Bezglasno tužan
u belom plaštu
idem putem
Zamišljen
Istina
porođajno teško se u meni skuplja.


Ruža Kejškec-Domašcina

Slika

Kroz klonulo lišće
gleda mesec.
Je li to zaista lice tvoje,
tu, sred žita
pokraj bulki?
Možda je svetla rumen cveta
svitanje u očima ti odrazila?
Il’ je to iskra iskrsle sreće?

Dan bez ljubavi

Dan beše pun
planova, skica.
U mozgu mi zuji,
zvoni,
želim da čujem
da me voliš.
Telefonat.
Kroz tri sata veza ti pitaš –
„Šta je, brže,
nemam vremena!“

Dan beše pun
planova, skica.
U mozgu mi zuji,
zvoni.
Ne čuh da me
voliš.

Vreme teče

Zašto voz tako leti?
Brzo, brzo…
Čekaj!
Nek’ dete prvo nauči
„majka“ da kaže i „zdravo“.
Ja ne želim nikad da doživim
tuđe reči
i hladne stanice.


Lioba Veclikec-Ferčova

Susede

Ko tebe voli,
taj haos stvara,
čuh svoje
susetke.
Mi sve dosad nismo
još potraži i
popravku nas dvoje,
iako je garancija
prošla.

Ponedeljak

Dan – rasut
kao pregršt zvezda,
krči motor
što mu je kočnica
stala.
Ljudi tamo žure
gde ustaje jutro.
Umor na njihovim
licima
i nada da
dan neće usnuti.
Dan je to, nimalo slavan,
pregršt dana što sedmicom zovemo
Dahnem u njega
nemo, toplo,
prva tačka na ledenom cveću.


Jank Kejška

Sunčana kiša

Beše kao da priroda
tka sebi odeću od dijamanata
i stavlja na čelo
dijademu od zlata.
Beše kao da sam drvo, opijeno
u začaranoj zemlji,
granaju se ruke moje
a iz prstiju cvetaju
cvetovi.
Beše tako, sedeo sam
u školi a niz osunčan prozor
kondenzovani vazduh se lio.
Profesor matematike
rukama mašući,
prstima pokazujući,
objašnjavao je, izvlačio
korene.


Beleške o pesnicima
(priredila Danica Piper)

Jakub Bart-Ćišinski (1856-1909) jedan je od najvećih lužičkosrpskih književnika. Završio je u Pragu teološke studije posle čega je katolički sveštenik u Rablicama, Radvoru, Drezdenu, Kemnicu i Radebergu. Crkvene vlasti su ga po kazni premestile u nemačku jezičku sredinu. Osnovao je lužičkosrpsku dramu delom Na gradištu. Najviše je pisao lirske pesme. Njegova sabrana dela objavljena su u 14 tomova.

Beno Budar (1946- ) u Lajpcigu i Rostovu završio je studije slavistike. Radi u izdavačkoj kući Domovina u Budišinu. Beno Budar je pre svega liričar, prozaista i dečji pisac. Objavio jež, pored drugih, i radove Mikus i Dajkus (pesme), U susedstvu skuša (pripovetka) i dr.

Lioba Veclikec-Ferčova (1955- ) iz mesta Pančici (Panšvic) završila je studije slavistike u
Lajpcigu, gde sada radi kao učiteljica.

Mina Vitkojc (1883-1976) velika i vrlo popularna pesnikinja Lužičkih Srba. Pisala je uglavnom rodoljubivu i socijalnu liriku koja odiše toplinom i ženskim senzibilitetom. Posebno su poznate njene pesničke zbirke Srpske pesme i Venčić blotskog cveća. Uređivala je nedeljnik Srpski glasnik dok ga nemačke vlasti nisu zabranile 1933. godine.

Pavol Vićaz (1901-1933) veći deo svog kratkog života proveo je van rodne Lužice. Seljačkog porekla privatno je, uz velika odricanja, završio gimnaziju u Poljskoj, a zatim se upisao na Teološki fakultet Karlovog univerziteta u Pragu, ali je ubrzo umro od tuberkuloze ne dočekavši da vidi objavljenu svoju jedinu pesničku zbirku. Pesnik nostalgije i ljubavi prema zavičaju i svom narodu.

Benedikt Dirlih (1950- ) završio je studije filozofije i teologije, a zatim i studije dramaturgije u Lajpcigu, radi kao dramaturg u nemačko-lužičkosrpskom pozorištu. Najvažnije pesničke zbirke:Zeleni poljupci, Treće oko, Noćno sanjarenje.

Ruža Domašcina (1951- ) pesnikinja modernog senzibiliteta, izdavač i glavni urednik časopisa za savremenu književnost Vuhladko u kojoj je dosta zastupljena prevodna književnost, uključujući i dela autora koji stvaraju na srpskom jeziku. Objavljuje na lužičkosrpskom o na nemačkom jeziku.

Handrij Zejler (1804-1872), rodio se u selu Slana Boršća, u blizini Budišina. Umro je u Gornjoj Lužici, gde je dugo godina obavljao dužnost evangelističkog sveštenika. Handrij Zejler je bio narodni pesnik u najpotpunijem smislu te reči. On je osnivač lužičkosrpske književnosti i njen prvi pesnik. Njegovi stihovi, koji su odisali rodoljubljem, pisani narodnim jezikom, doneli su mu ime pesnika-buditelja lužičkog naroda. U doba narodnog preporoda, početkom druge polovine devetnaestog veka, i u Gornjoj i u Donjoj Lužici, Zejlerovi stihovi su rasturani putem letaka. Za veliki broj njegovih pesama komponovao je muziku lužičko-srpski kompozitor K. A. Kocor, i one su i danas u Lužici omiljene. Stihovi jedne njegove pesme („Još Srpstvo nije izgubljeno“) postali su himna Lužičkih Srba.

Jurij Kejška (1917-1944) – osnivač moderne lužičkosrpske poezije. Gimnaziju i studije završio je u Pragu, hapšen zbog ilegalnog antifašističkog rada, zatim mobilisan i poslat u Jugoslaviju, gde je pri pokušaju da dezertira iz nemačke vojske poginuo negde između Kraljeva, Kruševca i Kragujevca. Njegova pesnička zbirka Poezija male sobe objavljena je 1971. godine.

Jank Kejška (1952- ) iz mesta Horki, poljoprivredni tehničar u mestu Rakeci.

Jurij Koh (1924- ) – prozaista i pesnik, jedan je od najznačajnijih lužičkosrpskih pisaca HH veka. Objavio je, pored drugih dela, Koncert na putu (pesme), Jevrejka Hana (roman), Između sedam mostova (roman), Putovanje prema jutru (putopisi), Poslednji ispit (drama). Piše vezanim i slobodnim stihom na gornjolužičkom i na donjolužičkom jeziku.

Mato Košik (1883-1940) iz mesta Vjerbno u Donjoj Lužici, evangelistički sveštenik, zemljoradnik,
pesnik, klasik donjolužičkosrpske književnosti. Umro u Oklahomi, SAD. Jedan je od najistaknutijih lužičkosrpskih pesnika posle Prvog svetskog rata. Pošto se kao evangelistički sveštenik penzionisao, iselio se u SAD. Košikova rodoljubiva poezija posvećena je kako rodnoj Lužici tako i njegovoj novoj domovini. Pisao je i balade i pesme s motivima iz daleke prošlosti Lužičkih Srba.

Kito Lorenc (1938- ) – lirski pesnik, prevodilac i izdavač. Završio studije slavistike, radio kao naučni asistent, bio dramaturg u ansamblu za lužičkosrpsku kulturu, slobodni umetnik. Najvažnija dela su mu Nova vremena – nove svadbe (pesme), Struga – slike jednog predela (pesme), Ključevi i putevi (pesme), Raščišćavanje hodnika (pesme, na nemačkom) i dr.

Marja Kravcec (1948- ) iz mesta Vorkleci, sada živi u Smjeckecima kod Kamjeneca, završila studije
pedagogije, radila kao učiteljica, od 1990. urednik u redakciji lužičkosrpskog radija.

Hanka Mikanova (1939- ) završila studije pedagogije i teatrologije, dramaturg u Nemačko-Serbskom
narodnom pozorištu u Budišinu.

Jurij Luščanski (1948- ) – pesnik i esejista, istoričar umetnosti. Završio studije istorije muzike. U „Maćici serbskoj“ vodi odeljenje za kulturnu saradnju sa inostranstvom.

Tomaš Navka (1949- ) – liričar. Studirao je lužičkosrpski, ruski i poljski jezik, radio kao prevodilac i saradnik izdavačke kuće, saradnik Instituta za lužičkosrpsku narodnu kulturu. Pesme su mu objavljivane u časopisima, novinama i antologijama.

Jozef Novak (1985-1978) iz mesta Ostro u Gornjoj Lužici, katolički sveštenik, pesnik, dramski pisac,
urednik. Počeo je da piše imajući kao očigledne uzore Jakuba Barta-Čišinjskog i češkog pesnika Jana Bezruča. Posebno uspešan u rodoljubivoj poeziji, počev od prve pesničke zbirke Sa duhom slobode (1919). Sa uspehom se ogledao i u dramskoj književnosti (npr. dramska poema Nevesta slobode), Neki češki kritičari smatraju da je poezija Jozefa Novaka nastajala i pod uticajem srpske narodne epske pesme.

Jan Skala (1889-1945) iz mesta Njebjelčici, novinar, pesnik, kulturni poslenik i političar. Prvi lužičkosrpski pesnik socijalnog usmerenja. Po profesiji novinar. Objavio dve zbirke pesama sa društvenom tematikom. Sa uspehom pisao i rodoljubivu i ljubavnu poeziju.

Franc Šejn (1949- ) – pesnik. Završio studije slavistike i doktorirao. Bavi se naučnoistraživačkim i organizacionim poslovima u „Serbskom institutu“ u Budišinu, posebno bibliografijom i istorijom lužičkosrpskog književnog jezika.

D. P.

 http://www.rastko.rs/rastko-lu/umetnost/knjizevnost/poezija1/index_l.html

 

 

 

 

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s