АУТОР / Други пишу... / Историја / Култура / документи

Др В.Абрамовић- СВЕ О НИКОЛИ ТЕСЛИ: Временска физика… Варденклиф 1-2… Земља „резонантни систем“… Етарска технологија… Перспектива… Аутобиографија (видео, фото прилози)


Moji izumi – autobiografija Nikole Tesle

28. APRIL 2012. Преузето са БаштаБалкана.ком

Nikola Tesla

Moja mladost

Napredak i razvoj čoveka bitno zavise od izumiteljskog dara. On je najvažniji proizvod čovekovog stvaralačkog uma. Njegov krajnji cilj je potpuna prevlast uma nad materijalnim svetom i ovladavanje prirodnim silama za potrebe ljudi. To je težak zadatak za izumitelja, koga vrlo često pogrešno shvataju i ne priznaju. Ali on nalazi ogromnu nadoknadu u zadovoljstvu koje proizlazi iz njegove moći i osećanja da on pripada klasi izuzetno privilegovanih ljudi, bez kojih bi čovečanstvo odavno iščezlo u ljutoj borbi protiv nemilosrdnih sila prirode.

Ako govorim o sebi, ja sam već osetio punu meru ovog divnog zadovoljstva koje je bilo toliko da sam u mnogim godinama svoga života osećao taj neprekidni zanos. Bije me glas da sam jedan od najvrednijih radnika a možda i jesam, ukoliko je razmišljanje isto što i rad, pošto sam mu posvetio sve moje budne sate. Ali, ukoliko se rad shvata kao određeno delovanje u određeno vreme prema strogim pravilima, onda sam ja verovatno jedan od najvećih dokoličara. Svaki napor pod prinudom zahteva žrtvovanje energije. Nikada nisam platio tu cenu. Naprotiv, ja sam sazrevao razmišljajući.

Pokušavajući da dam tačan redosled svojih aktivnosti koje će biti predstavljene serijom članaka uz pomoć urednika ”Electrical Experimenter”, a koji su uglavnom namenjeni mladim čitaocima, moram da se zadržim, mada nevoljno, na utiscima iz moje mladosti i na okolnostima i događajima koji su određivali moju karijeru.

Naši prvi pokušaji su potpuno instinktivni, podstaknuti maštom, živom i nedisciplinovanom. Sa godinama postajemo razumniji, sve sistematičniji i konstruktivniji. Ali, ovi rani impulsi, mada ne odmah kreativni, predstavljaju značajan trenutak i mogu da odrede naše sudbine. Zaista, kako sada to osećam, da sam ih onda razumeo i negovao umesto što sam ih gušio, znatno više bih ostavio svetu. Ali tek u zrelom dobu sam shvatio da sam izumitelj.

Za to ima nekoliko uzroka. Kao prvo, imao sam brata koji je bio izuzetno nadaren – jedan od onih retkih pojava ljudske prirode koju biološka istraživanja nisu uspela da objasne. Njegova prerana smrt je učinila moje roditelje neutešnim. Imali smo konja, poklon dragog prijatelja. To je bila sjajna životinja, arapske rase, gotovo ljudske inteligencije, koju je cela porodica mazila i pazila, pošto je jednom prilikom spasao život mome ocu pod neverovatnim okolnostima. Jedne zimske noći, oca su pozvali da obavi hitan posao i dok je išao kroz planine koje su vrvele od vukova, konj se uplašio i zbacio grubo oca na zemlju. Konj se vratio kući iscrpljen i krvav, ali pošto je podigao uzbunu, ponovo je jurnuo nazad na mesto nezgode i stigao tamo pre ljudi koji su pošli u potragu za ocem i sreli ga kako se osvestio i ponovo uzjahao konja, ne shvatajući da je nekoliko sati ležao na snegu. Taj isti konj je bio kriv za povrede moga brata od kojih je on i umro. Bio sam svedok tragičnog događaja i mada je od tada prošlo 56 godina, slika toga događaja ni do danas nije izbledela. Sećanje na ono što je on postigao činilo je svaki moj pokušaj bezvrednim u poređenju sa njim.

Ma šta vredno da sam radio, samo je dovodilo do toga da moji roditelji još jače osećaju svoj gubitak. Tako sam rastao sa malo poverenja u sebe. Međutim, daleko od toga da su me smatrali glupim dečakom, ako je suditi po događajima kojih se ja još uvek dobro sećam. Jednoga dana gradski većnici su prolazili ulicom u kojoj sam se igrao sa ostalim dečacima. Najstariji među uvaženom gospodom, bogati građanin, zaustavio se da bi dao svakom od nas srebrenjak. Prilazeći meni, naglo se zaustavio i rekao: “ Pogledaj me u oči.“ Pogledi su nam se susreli, dok sam pružao ruku da primim dragoceni novčić, on je na moje zaprepašćenje rekao: ”Ne, nema više, ti ne možeš ništa da dobiješ, od mene isuviše si pametan.” Ljudi su imali običaj da pričaju smešne priče o meni. Imao sam dve stare tetke izboranih lica, jedna od njih je imala dva zuba, koja su strčala kao slonovske kljove, koje je ona zabadala u moje obraze kad god bi me poljubila. Ništa me ne bi uplašilo više od zagrljaja tih koliko strasnih, toliko i neprivlačnih rođaka. Jednom, dok me je majka nosila u svom naručju, pitale su me koja je od njih dve lepša. Pošto sam prostudirao pažljivo njihova lica, odgovorio sam zamišljeno pokazujući na jednu od njih: “ Ova nije tako ružna kao ona druga.”

Mene su još od samog rođenja odredili za sveštenički poziv i ta misao me je neprestano tištala. Čeznuo sam da postanem inženjer, ali moj otac je bio neumoljiv. On je bio sin oficira koji je služio u vojsci velikog Napoleona i zajedno sa svojim bratom, profesorom matematike u poznatoj ustanovi, stekao je vojno obrazovanje, a kasnije se priklonio pozivu sveštenika u kome je stekao ugled. Bio je veoma obrazovan čovek, pravi prirodni filozof, pesnik i pisac i za njegove propovedi je govoreno da su tako elokventne kao one Abrahamove u Santa Klari. Imao je izvanredno pamćenje i često je recitovao dugačke tekstove na nekoliko jezika. Često je u šali govorio da može da rekonstruiše neke od klasika ukoliko se izgube, recitujući njihova dela. Njegov stil pisanja je izazivao divljenje. Njegove rečenice su bile kratke i jezgrovite, a on je bio vrlo duhovit i satiričan. Duhovite upadice, koje je imao običaj da pravi, uvek su bile čudne i karakteristične. Ilustracije radi, mogu da navedem jedan ili dva primera. Među poslugom smo imali i nekog razrokog momka po imenu Mane, čiji je posao bio da ispomaže na imanju. Jednoga dana, Mane je cepao drva. Kako je zamahnuo sekirom, moj otac, koji je stajao u blizini, osetio se veoma nelagodno, i opomenuo ga je: “Zaboga, Mane, ne udaraj u ono u šta gledaš, već u ono u šta nameravaš.“ Drugom prilikom povezao je u šetnju nekog svog prijatelja, koji je iz nemara dozvolio da mu se skupocena bunda tare o točak kola. Moj otac mu je skrenuo pažnju na to, rekavši: “ Povuci taj kaput, oštetićeš mi točak.” Imao je čudnu naviku da govori sam sa sobom, i to bi činio vrlo živo, upuštajući se u žučnu raspravu i menjajući boju glasa. Neupućen slušalac mogao bi se zakleti da se u sobi nalazi više lica.

Mada majci moram da zahvalim za sav izumiteljski dar koji posedujem, i vežbe koje mi je otac zadavao mora da su bile od izuzetne koristi. One su se sastojale od svakojakih zadataka. Zadavao mi je, na primer, da pogađam tuđe misli, da otkrivam nedostatke nekog oblika ili izraza, da ponavljam dugačke rečenice ili da računam napamet. Nesumnjivo je da su te svakodnevne lekcije, čija je svrha bila jačanje memorije i rasuđivanja, a naročito kritičkog mišljenja, bile veoma korisne.

Moja majka je poticala iz jedne od najstarijih porodica u našem kraju i pripadala je lozi izumitelja. Njeni otac i deda su izumeli mnogobrojna oruđa za domaćinstvo, ratarstvo i druge svrhe. Ona je zaista bila velika žena, retke umešnosti, hrabrosti i moralne snage, koja se hrabro suprotstavljala životnim nevoljama i stekla mnoga teška iskustva. Kada joj je bilo šesnaest godina nekakva zarazna boleština harala je zemljom. Njenog oca su bili pozvali da obavi poslednju pričest bolesnika na umoru, a za vreme njegovog odsustva ona je sama otišla da pomogne jednoj porodici u susedstvu, koju je takođe napala ta strahovita bolest. Svi članovi porodice, njih petoro, brzo su podlegli jedno za drugim. Ona ih je sama okupala i obukla. Pošto ih je prema običajima svojih predaka ukrasila cvećem, položila ih je na odar. Kada se otac vratio, sve je bilo pripremljeno za hrišćansku sahranu. Moja majka je bila prvorazredni izumitelj i verujem da bi mnogo postigla da nije bila tako daleko od modernog života i njegovih mnogostrukih mogućnosti. Izumela je i konstruisala svakojake naprave i alatke, tkala je najlepše šare od vune koju je sama prela. Čak je sejala semenje, uzgajala biljke i sama razdvajala njihova vlakna. Neumorno je radila od rane zore do kasno u noć i bezmalo sva odeća i pokućstvo u kući bili su delo njenih ruku. I posle šezdesete, prsti su joj bili još toliko spretni da je mogla ono što očima vidi, rukama da stvori.

Postoji još jedan, mnogo važniji razlog za moje kasno osvešćenje. Patio sam od čudne boljke koju je izazivala pojava slika, vrlo često praćena jakim bleskovima svetlosti koji su mi zamućivali viđenje stvarnih predmeta i ometali misao i delo. Bile su to slike predmeta i prizora koje sam zaista video, nikada onih koje sam zamišljao. Kada bi mi neko nešto rekao, pojavila bi se živa slika predmeta koji je ta reč označavala i ponekad nisam mogao jasno da razlikujem da li je to što sam video stvarno ili nije. To je u meni stvaralo veliku nelagodnost i izazivalo nespokojstvo. Nijedan od studenata psihologije i fiziologije koje sam pitao za mišljenje nije mogao uspešno da objasni ovu pojavu. Izgleda da su oni bili jedinstveni u svom stavu, mada sam ja verovatno bio predodređen za to, pošto sam znao da je i moj brat imao slična iskustva.

Po teoriji koju sam formulisao, slike su bile rezultat refleksne radnje mozga na retinu prilikom velikog uzbuđenja. One sigurno nisu bile halucinacije koje se javljaju kod bolesnih i namučenih ljudi, pošto sam ja u svakom drugom pogledu bio normalan i staložen. Da biste imali predstavu o mojim nedaćama, zamislite da sam nekad bio na sahrani ili u nekoj nervno napetoj situaciji. Potom, odjednom neočekivano u tišini noći, živa slika tog događaja bi mi se nametnula i ostala uporno pred mojim očima, uprkos svim mojim naporima da je odagnam. Ponekad bi čak ostajala tako postojana u prostoru iako sam mogao rukom da prođem kroz nju. Ako je moje objašnjenje ispravno, trebalo bi da je moguće prikazati na platnu i učiniti vidljivim slike bilo kog predmeta koji čovek zamisli. Takav napredak bi izazvao korenite promene u svim ljudskim odnosima. Uveren sam da će se takvo čudo ostvariti u budućnosti. Mogu još da dodam da sam mnogo vremena posvetio rešavanju toga problema.

Da bih se oslobodio ovih mučnih pojava, pokušavao sam da se koncentrišem na nešto što sam već video i na taj način bih osetio privremeno olakšanje; ali da bih to postigao, morao sam stalno da prizivam nove slike. Ubrzo sam shvatio da sam iskoristio sve one koje su bile pod mojom kontrolom; “prave” slike su bile potrošene, pošto sam video malo od sveta samo predmete u svome domu i neposrednoj okolini. Kako sam izvodio ove misaone radnje po drugi ili treći put da bih proterao slike iz svojih vizija, taj lek je postepeno izgubio svu svoju snagu. Onda sam instinktivno krenuo da pravim izlete izvan granica maloga sveta koji sam poznavao i ugledao sam nove prizore. Oni su u početku bili nejasni i nerazgovetni i nestajali bi kada bih pokušao da se na njih koncentrišem, ali malo-pomalo sam uspeo da ih ustalim; postajali su jasniji i određeniji i konačno su poprimali izgled stvari onakvih kakve jesy. Ubrzo sam otkrio da je moja najbolja uteha bila da jednostavno idem dalje u svojim vizijama stičući utiske sve vreme, pa sam tako počeo da putujem, naravno – u svojoj mašti. Svake noći (a ponekad i danju), kada sam bio sam, ja bih se otisnuo na put – video bih nova mesta, gradove i zemlje, živeo bih tamo, susretao se sa ljudima, sklapao prijateljstva i poznanstva i ma koliko to bilo neverovatno, činjenica je da su oni bili za mene isto tako dragi kao i oni iz stvarnog života i nimalo bleđi u svojoj pojavi.

To sam neprestano radio do svoje sedamnaeste godine, kada su mi se misli iznenada ozbiljno okrenule ka izumiteljstvu. Tada sam shvatio na svoje veliko zadovoljstvo da mogu da zamislim stvari u mašti, nisu mi bili potrebni modeli, crteži ili eksperimenti. Mogao sam da u mašti o njima stvorim sliku onakvu kakvi su oni zaista bili i u stvarnosti.

Tako sam nesvesno usavršavao ono što sam smatrao novom metodom davanja konkretnog oblika izumiteljskom konceptu i idejama, što je u potpunoj suprotnosti sa čisto eksperimentalnim postupkom i po mome mišljenju je mnogo korisnije i efikasnije. Od trenutka kada čovek konstruiše aparat do trenutka kada prvobitna ideja dobije praktičnu primenu, on je neizbežno obuzet detaljima i greškama aparata. Dok on nastavlja da usavršava i rekonstruiše, njegova koncentracija slabi i on gubi iz vida osnovna načela. Rezultati mogu da se postignu, ali uvek na štetu kvaliteta.

. . .

Izvod iz autobiografske knjige „Moji izumi“ autor Nikola Tesla

————————————————-

Nikola Tesla kao jasnovidac i vremenska fizika

23. JUN 2011. Преузето са: BastaBalkana.com

Dr Velimir Abramović

* * *

TESLA KAO JASNOVIDAC

Sasvim je jasno da je Tesla morao imati uvid u ono što bismo danas u nedostatku boljih izraza mogli nazvati parapsihologija. To kako je on dolazio do pronalazaka i kako je radio u svojoj umnoj laboratoriji, to je, svakako, bez pandana u istoriji nauke.

I pored više od 150.000 dokumenata koje danas čuva Muzej Nikole Tesle u Beogradu  on iza sebe nije ostavio sistem svog naučnog metoda, jer Tesla je bio jasnovidac. On je dolazio u odredjena psihička stanja i to je bila njegova metoda, koja ustvari može da se poredi samo sa  sličnim stanjima u kojima se nalaze jogini ili sa onim o čemu pričaju sveci. Teslu danas retko ko posmatra kao filosofa i duhovnog čoveka, a on je oduhovio fziku, oduhovio tehnologiju, oduhovio nauku. Najzad, čitavim svojim životom i radom postavio je osnove posthrišćnske civilizacije Trećeg milenijuma. I pored svega toga njegov uticaj na savremena kretanja u nauci je minimalan, ali će to morati da se ponovo vrednuje. Tek u budućnosti dobićemo pravi odgovor na Teslinu paradigmu, jer je on isuviše ispred i iznad današnjih naučnih metoda.

Poznati hinduistički učitelj Vivekananda, član Ramakrišnine misije, koji je bio poslan na Zapad da ispita mogućnost ujedinjenja svih svetskih religija, posetio je Teslu u njegovoj Njujorškoj laboratoriji 1996. godine i odmah poslao pismo svom indijskom kolegi Alasingu opisujući susret sa Teslom sa strahopoštovanjem i bezrezervnim divljenjem: “Ovaj je čovek sasvim drugačiji od svih zapadnjaka (…) Pokazao mi je svoje eksperimente sa elektricitetom, koji je za njega živo biće i sa kojim on razgovara i naredjuje mu (…) Radi se o visoko spiritualnoj ličnosti. On besumnje poseduje duhovnost najvišega nivoa i u stanju je da prizove sve naše Bogove (…) U  njegovim električnim vatrama raznih boja pojavili su se preda mnom gotovo svi naši Bogovi: Višnu, Šiva…a osetio sam prisustvo i samog Brame.” (Swami Vivekananda works, Epistles, -pisma-, Vivekananda Centrum, Washington, USA). Ljubaznošću glavnog urednika Delfisa, Natalije Toots, saznao sam da se u Ramakrišninoj misiji u Kalkuti, Indija, nalazi i veliki Teslin portret i to medju  onima koji su duhovno doprineli ostvarivanju zadatka misije.

.

TESLINA VREMENSKA FIZIKA

Rezonancija je istovremenost i ako menjamo periode prekidanja strujnog kola menja se geometrijski raspored magnetskih polja, odnosno uspostavlja se kretanje rotora motora i generatora isključivo promenom vremenske komponente. Kretanje je asinhronicitet. Ovo očigledno pokazuje da je moguće postići promenu brzine rotora, a samim tim i njegove mase, promenom čistog vremena, bez dodatnog impulsa, tj. bez dodavanja sile. Nije li Teslino obrtno magnetno polje još jedan dokaz više u prilog tvrdnji akademika N.A. Kozireva da je Vreme ta  jedinstvena i fundamentalna opštekosmička sila?

Iz Kolorado Springsa Tesla piše u Njujork svom prijatelju Johansonu  kako je u „škrabotinama“ visokofrekventnih elektromagnetnih pražnjenja otkrio um i kako će uskoro on, Johanson, moći svoje pesme da čita Homeru, dok će sam Tesla diskutovati o svojim pronalascima sa Arhimedom. Isto tako, u detaljnolm dnevniku istraživanja susreću se opisi elektromagnetskih zelenih magli koji potpuno odgovaraju opisu magle, što se pojavila prilikom nestajanja ratnog broda u Filadelfiji. Po povratku iz Kolorado Springsa Tesla izjavljuje u novinama kako je uspostavio vezu sa vanzemaljskim civilizacijama. Retko ko ga je tada uzeo ozbiljno. No, ima indicija da je Tesla nastavio svoja istraživanja “paralelnih svetova” sam, u tišini, ne objavljujući rezultate. Po svemu sudeći, izradio je aparat za podešavanje  elektromagnetskih oscilacija sopstvenog mozga, tj. kontrolu svojih mentalnih aktivnosti i na taj način uspeo da bez napora komunicira sa vremenski pomerenim realnostima.

Ova njegova otkrića otvaraju jednu potpuno novu stanicu u savremenoj nauci, jer ukazuju na put ujedinjenja materijalnog i duhovnog u ljudskom saznanju (u prirodi su materijala i duh, naravno, već ujedinjeni). On je imao sposobnosti da razradi oba aspekta jedinstvene nauke: proučavao je s podjednakim uspehom fizičku osnovu psihe kao i psihičku osnovu fizike. Tako je došao do presudnih generalnih zaključaka: da je svet jedinstveni kontinualni svetlosni medijum i da je materija sastavljena od organizovanih delova elektromagnetnog etra, to jest, od elektromagnetnih oscilacija, zatim, da je najopštiji prirodni zakon – zakon rezonancije i da se sve veze medju fenomenima uspostavljaju isključivo raznim vrstama rezonanci čija je osnova elektromagnetska. Samo se po sebi razume da, ako se sva fizička realnost može svesti na odnose elektromagnetnih polja, onda je izraz teorijske suštine tih odnosa – matematika. S druge strane, ako elektromagnetne oscilacije korespondiraju sa mentalnim planom koji je, prema tome, iste prirode, onda su brojevi – program organizacije elektromagnetnih polja u individualnu psihu. Teslina istraživanja su prvi neporeciv i jasan korak u razjašnjenju i primeni istinite Platonove doktrine u kojoj se kaže da je matematika veza izmedju sveta ideja i sveta materijalnih fenomena. Još preciznije: matematički algoritmi (inherentna logika matematike) su metodi inkarniranja ideja u fizičke objekte. Najzad, kako sva stara (a i nova) mistična predanja složno govore: materija je samo zgusnuta svetlost.

Tesla je verovao da je sva vasiona živa i da su ljudi automati koji se vladaju po kosmičkim zakonima. Takodje je smatrao da ljudski mozak nema osobinu da pamti u onom smislu kako se to obično smatra, već da je memorija samo reakcija ljudskih nerava na  ponovljeni spoljašnji stimulans. Još važnije je naravno da neko sa preko hiljadu fundamentalnih naučnih pronalazaka ne pripisuje invenciju u zaslugu sebi, nego eksplicitno izjavljuje da vrši ulogu sprovodnika nauke iz sveta ideja u svet ljudske prakse. Verovao je čvrsto u reinkarnacije. Sama Teslina smrt bila je neka vrsta njegove lične svečanosti i više je ličila na svesno preseljenje duše u drugi plan postojanja, nego na smrt nekog običnog slavnog čoveka, zbunjenog i uplašenog pred samooslobodjenjem. Na dva dana pred čas diskarniranja, Tesla je prestao da radi i zatvorio se u hotelsku sobu tražeći da ga niko ne ometa. Kada su direktor hotela i sobarica najzad ušli, zatekli su ga elegatno odevenog kako leži mrtav ruku prekrštenih na grudima, potpuno spreman za odlazak. Imao je dvostruku sahranu, hrišćansku i budističku, tri dana nakon prve sahrane bio je i spaljen.

Lično duboko verujem da matematičke i fizičke istine, to jest, fenomeni geometrije i aritmetike i fenomeni fizike moraju u suštini da koncidiraju, čineći osnovu jedinstevene kosmologije na čijem smo pragu. Neki je zovu „Nova nauka“, ali je, mislim, adekvatniji naziv „Jedinstvena nauka“, jer temelj našeg Kosmosa čini jedinstven fizički kontinuum, koji je čista esencija, bez granica, i svi se paralelni svetovi, paralelni realnosti, povinuju njegovim zakonima.

Teslina elektromagnetna teorija bila je početak ujedinjavanja duhovne supstance i materijalnog, fizičkog sveta. On je toliko mnogo učinio praktično i lično, da nije stigao da nam ostavi kompletnu teoriju. Mogao je, možda, da nam ostavi religiju, ali to nije hteo, jer je znao da su Bogu u eri nauke neophodni svesni sledbenci.

Proučavanje Tesle nije samo naučno pitanje, u njegovom radu ne treba tražiti prevashodno tehnološka rešenja. Tesla je praktično ono što je Euklid teorijski, spona zapadne i istočne civilizacije. Na njegovom radu može da se zasnuje nova duhovnost Čoveka koji će shvatiti Vreme  (koje je potpuno nematerijalno i predstavlja samo dejstvo matematičkih zakona) i prodreti u savršenije nivoe kosmičkog postojanja. To je, prema mojim istraživanjima, prava poruka Teslinog rada i u tome je ujedno razlog zašto je tek danas došlo vreme za pravo razumevanje i upotrebu Tesline misije.

.

TAJANSTVENI STRANAC MARKA TVENA

Čest posetilac Tesline laboratorije u noćnim časovima bio je i čuveni pisac Samjuel Klemens, čiji je pseudonim po kome je u književnosti ostao poznat, bio – Mark Tven. Tesla je sa njim bio toliko blizak da je i godinama posle Tvenove smrti redovno o njemu govorio kao o još živom prisnom prijatelju.

Pisac Tven umro je 1910. godine, a šest godina posle toga objavljena je njegova čudna novela „Tajanstveni stranac“. U njoj se govori o Andjelu koji silazi sa Neba u malo austrijsko selo, gde se susreće sa grupom dečaka sa kojima se igra i poučava ih tajnama Sveta. Ako se malo austrijsko selo shvati kao Smiljan, a lik Andjela zameni Teslom, dobiće se sjajno objašnjenje veoma čudne teorije ljudskih sudbina i kosmologije izražene u tom kratkom delu koje primetno odudara od drugih Tvenovih pripovetki. Andjeo govori o osećanju moralnosti koje je izvor svih ljudskih nedaća, i nesreći prouzrokovanoj neshvatanjem kompjuterski precizne kombinatorike najsitnijih dogadjaja, od kojih svaki odredjuje dalji niz karika u svojstvenom lancu narednih zbivanja.

Ljudska slobodna volja, prema njemu, je čista zabluda čula, sve je predodredjeno i vodi predvidljivom ishodu. Prema tome, data ljudska individualna psihosomatska struktura ima ograničen broj mogućih sudbina. Kombinacije sudbine su nizovi dogadjaja, i čovek se može prebacivati zi niza u niz voljom viših bića. Andjeo, na primer, učini da osoba zatvori umesto da otvori prozor, kako je bilo predodredjeno, i sudbina te osobe krene sasvim drugim smerom, aktivira se novi lanac zbivanja. Ovo se potpuno slaže sa Teslinom idejom o čoveku kao automatu kosmičkih sila, i vrlo je ubedljivo pokazano jednostavnim dramaturškim sredstvima velikog pisca. Najzad, pre nego što Andjeo napušta svoje prijatelje, seoske dečake, uvodi ih u poslednju kosmičku tajnu koja ih je užasnula, tajnu Nebića: „Sve je samo misao“ kaže on, „ništa ne postoji“, „i ja sam samo misao, usamljena misao koja luta praznim prostranstvima Svemira“…

——————————————————–

Tajna kule Wardencliff – 1

8. JUL 2011. БаштаБалкана.ком

Dr Velimir Abramović

* * *

Kakvu tajnu čuva Teslina kula u Vardenklif-u

Posetimo  ponovo Teslinu laboratoriju u Kolorado Springsu. Naići ćemo na elektromagnetska polja vrlo niske frekvencije i Teslu koji eksperimentiše sa radom ljudskog mozga, na samome sebi. Prijatelju Johnsonu piše o inteligentnim svojstvima elektromagnetskih polja. Začinje se biofizička osnova neurologije.

Neposredno posle toga, 1901. godine počinje dizanje Svetske emisione stanice na Long Islandu. Radi se o složenom emiteru elektromagnetskih talasa u čijoj izgradnji Tesla primenjuje celokupno dotadašnje znanje: teleautomatsku kontrolu, bežični prenos, nehercijanske talase, originalnu teoriju etra i elektriciteta, dinamičku teoriju gravitacije (po kojoj svaki  prirodni elemenat Mendeljejevog sistema ima svoju karakterističnu gravitacionu konstantu, specifično G), kao i sopstvenu tehniku upravljanja brzinom proticanja vremena. Te 1901. godine nastaje ‘nova fizika’.

Postavlja se pitanje kakva koncepcija sveta leži u osnovi izvodjenja eksperimenata sa fokusiranim rezonantnim magnetnim i elektromagnetnim poljima. Vratimo se na čas  mistiku Džordžu Leonardu i njegovoj slici Kosmosa. Govoreći o vibratu on ističe da ima raznih naroda, rasa i plemena, ali nigde na planeti ne mogu se naći ljudi koji žive lišeni muzike i plesa.

Pre više od 2500 godina Pitagora je rekao učenicima da je kamen zaledjena muzika. Poznato svojstvo svake čestice u fizičkom svemiru je njena zavisnost od visine tona i gornjih tonova njenih pojedinih frekvencija, što znači od njenog pevanja.

Ljudi stvaraju muziku, ali pre toga, ona stvara ljude. Dar slušanja otvara nam mogućnost sećanja našeg najdubljeg porekla. Muzika je izraz zvuka raznih struktura sveta i jasno ukazuje na ritmičke osobine svih stvari. Vibrato nam pomaže da ujedno istražimo sebe i svet čiji smo deo. Ta pulsacija izviruća iz tona može da nas dovede do nečega što je najspontanije i najkreativnije u ljudskom životu.

Vibrato koji pobudjuje unutarnje ljudske tonove može biti i duboko erotičan. Kod laganog stava Bahovog Četvrtog Brandenburškog koncerta, svi drveni duvački instrumenti jednog orkestra i žice počnu da podrhtavaju i zajedno pulsiraju. Publika, kao da oseća neko čudjenje da tako jedan intiman zvuk može da se izvodi javno. Opasno senzualno svojstvo vibrata objašnjava se činjenicom da brzina vibracija od sedam pulsacija u sekundi precizno odgovra stanju alfa-talasa mozga. A to je stanje izmedju budjenja i spavanja kada je odsutna uobičajena kontrola uma. Sanjač, budeći se, često ima osećaj pristupačnosti svih izvora memorije i stvaranja. Poznata je vizija brojevnih funkcija, koju je matematičar Poenkare spazio pred samo utonuće u dubok san: matematičke ideje igrale su se u oblaku pred njim, sudarajući se kao materijalne i kombinujući u rezultat koji je dugo tražio. Takodje, snažan i dugotrajan muzički vibrato, hvatajući ritam sa našim mozgom, stvara uslove za neku vrstu svesnog sanjarenja u kome se otkrivaju misterije i  sve se veoma lako pamti.

Način kako muzika dejstvuje isti je kao onaj na koji deluje svet stvari i dogadjaja, jer je sve to vibracija. Brzina vibracija subatomskih čestica su neverovatno visoke, a talasi u centru subatomskog nukleusa izgledaju još brži. Vibracije svih energija zračenja – radio talasa, toplote, svetla, rentgenskih zraka, itd. – mogu da se svrstaju u red. Blektromagnetski spektar, tako posmatran, ima više od osamdeset oktava, a vidljivo svetlo je samo jedan opseg tog reda. Kao i u muzici, elektromagnetski talasi imaju svoje vlastite harmonične gornje tonove, a postoje i izvesne sličnosti koje se pojavljuju medju intervalima oktava. Zakoni muzičke harmonije primenjeni na elektromagnetiku daju izvanredne rezultate. Upravo zato je Nikola Tesla koristio Helmholcove radove o zvuku za svoje električne rezonatore.

Johan Kepler (na slici), astronom iz sedamnaestog veka, verovao je da je svaka planeta sunčevog sistema živa i da je na svakoj od njih nastanjen njen andjeo čuvar koji čuje njemu muziku. Planete, na putanjama oko Sunca, sviraju: Merkur, koji ima najveću brzinu, peva pištavu ulaznu i silaznu skalu pikolo flaute. Jupiter, najsporiji, proizvodi dubokum snažnu tutnjavu. Venera menja ton od dura do mol šest, a Zemlja svira divni drugi mol.

Poseban aranžman zvukova, što ga mi nazivamo muzikom, izraz je odnosa stvari, tj. njihove sličnosti i različitosti, to je i način kako stari rastu i trule, propadaju, kao i način kako iz dekomponovanih sistema izrastaju novi, mladi sistemi. Duboka struktura muzike ista je kao i struktura svega ostalog.

Holandski naučnik Kristijan Hajgens primetio je 1665. godine da klatna dva časovnika postavljena na zidu jedan pored drugog zadobijaju istu periodu klaćenja, tj. klate se u preciznom ritmu. To je zapravo univerzalan fenomen. Kada dva ili više oscilatora pulsiraju u istom polju, uz malu vremensku razliku, oni se spontano uklope tako da počnu pulsirati tačno u isto vreme. Oni se ponašaju prema zakonu ekonomičnosti i načelu minimuma energije jer je svakom klatanu ponaosob kod zajedničkog pulsiranja potrebno manje energije nego kod aritmičnog ili suprotnog. To usaglašavanje svuda je prisutno ali ga retko primećujemo. Moglo bi se čak reći da su sve žive stvari oscilatori, tj. pulsiraju i menjaju se ritmički. I najjednostavniji jednoćelijski organizam oscilira u velikom broju harmonično složenih frekvencija, na subatomskom, atomskom, molekularnom, subćelijskom i ćelijskom nivou. U komplikovanom organizmu kao što je ljudski, račun tih frekvencija je veoma složen. Naši unutrašnji ritmovi čvrsto su medjusobno povezani, ali ništa manje, povezani i sa spoljnim svetom. Ljudska fizika i mentalna stanja menjaju se sa ritmom sezonskih kretanja Zemlje i Sunca, sa plimom i osekom, sa dnevno-noćnim ciklusom kao i u kosmičkim ritmovima koji današnja nauka nije još odredila i uglavnom ne uzima u obzir. Kada se faze tih ritmova poremete, javlja se osećaj nelagodnosti što je predznak oboljenja.

Dve galaksije mogu da prodju jedna kroz drugu kao dva oblaka dima, jer su zvezde u galaksiji medjusobno udaljene distancama jednakim milionitim umnošcima njihovih dijametara, tj. vrlo su retke. Kolizija je malo verovatna.

Našem solarnom sistemu potrebno je 10 biliona sekundi (240 miliona godina) da opiše krug oko galaksije mlečnog puta. Talasi u centru toma vibriraju 10 na dvadeserdrugi stepen puta u sekundi. Ceo atom na sobnoj temperaturi vibrira znatno sporije, oko 10 na četrnaesti stepen puta u sekundi, dok molekuli pulsiraju na  oko 10 na deveti stepen ciklusa u sekundi. Žive ćelije na direktnu stimulaciju reaguju sa oko 1000 ciklusa u sekundi a svoje interne cikluse podešavaju prema danu od 24 časa (rotaciji Zemlje), lunarnom kalendaru i Sunčevoj godini.

Komplikovana grupa ćelija zvana mozak ima razne oblike ciklusa i varira od oko 40 ciklusa u sekundi (kod aktivne koncentracije) do manje od 1 ciklusa u sekundi kod dubokog sna. Ritmički talasi mozga lako se prebacuju iz jednog ciklusa u drugi.

Talasi vidljivog svetla pulsiraju izmedju 390 triliona i 780 triliona u sekundi, što  čini tačno jednu oktavu, jedno dupliranje frekvencije. Ljudsko oko može da reaguje i na samo jedan kvant svetla i sa  svega tri vrste retinalniih ćelija razlikuje oko 10 miliona boja.

Ljudsko telo generiše svoje vlastito elektromagnetsko polje i na nas, veoma mnogo, na poznate i nepoznate načine, utiču elektromagnetska polja sredine u kojoj se nalazimo.

Nauka tek treba da načini prve veće korake u pravcu ovog izučavanja..

Naše fizičko telo manitestacija je našeg unutrašnjeg pulsa koji je ujedno i naš identitet, naša pozicija u Kosmosu.

Takozvano mistično astralno telo ima u suštini elektromagnetsku materijalnu osnovu. Ceo život neke jedinke ima odredjenu ritmičku šemu koja preživljava fizičku smrt i predstavlja vantelesno iskustvo duše koja se ponovo reinkarnira.

Postoji pretpostavka da se za telepatske prenose slike i misli koriste Šumanovi talasi (to su talasi koji rezoniraju sa 7,8 treptaja u sekundi i čine polje stojećih talasa u kanalu izmedju zemljine jonosfere i njene površine; oni su takoreći naš prirodni elektromagnetski omotač, najbolje ih osećamo na morskoj obali ili u šumi, budući da more i šuma apsorbuju druge, često štetne frekvencije).

Dešava se da mozak koji pulsira na bliskoj frenkvenciji udje u stanje rezonancije i tako biva moguće vidjenje na daljinu. To je kontakt rezonancijom, a ne radijacijom, i kako su talasi veoma velike talasne dužine (oko 38000 km) prenos je gotovo trenutan. S obzirom na ekstremno nisku frekvenciju ovi se talasti ne mogu blokirati običnim elektronskim zaklonom, ledom itd. U stvari, vrlo često mi ulazimo u fazu sa njima, medjutim, problem je što talasi koji tako nisko vibriraju mogu da prenose vrlo malo informacija u nekom odredjenom vremenu, tako da često ne možemo dobiti jasnu sliku i dati potpun opis predmeta koje vidimo. Ovo se može ipak rešiti tako da prijemnik bude u rezonanciji na način nižeg harmonika tj. na odgovarajućoj još nižoj frekvenciji, da bi se u referentnom ljudskom vremenu potrebnom za formiranje moždanog engrama mogla očitati informacija. U stvari radi se o tehničkom skraćivanju vremena telepatskog prijema.

Moderni holistički pristup objašnjavanju Univerzuma ima zapravo mističnu tradiciju u svakoj velikoj religiji; Hinduizam, Islamizam, Budizam, Jevrejska vera, ili Hrišćanska sadrži eksplicitno tvrdjenje da svaki deo kosmosa u izvesnom smislu sadrži celinu. Znalcu je suvišno i napominjati da to ima duboke veze sa holografijom gde svaki deo holograma može celog da ga reprodukuje. Štaviše, smatra se da je svaka čestica u svemiru toplija od apsolutne nule i neprestano proizvodi i odašilje karakteristična polja svojih talasa, tako da je moguće načiniti potpun hologram svemira u bilo kojoj njegovoj tački, uzimajući u obzir potenciju beskonačnog niza zraka koji se presecaju. Formiranje ovog holograma, medjutim, trajalo bi večno i stoga mislim da ta koncepcija nije do kraja promišljena.

————————————————————————–

РУСКИ ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ О ТЕСЛИ „ГОСПОДАР МУЊА“ (српски превод)

——————————————————————————

Tajna kule Wardencliff – 2

25. JUL 2011. БаштаБалкана.ком

Dr Velimir Abramović

* * *

Nastavak iz prethodnog texta …

.

Hologram čoveka nije ništa drugo do fizička osnova savršenog ritma kosmosa. Duša čija je odlika svesnost pomerena je u fazi u odnosu na genski materijal. A svesna volja samo je jedan od univerzalnih instrumenata kosmičke namernosti, onaj primordijalni. Pravi čovek na pravom mestu je taj čije su namere usaglašene sa kosmičkim ritmovima.

Svesna namera ima veliku moć i naš glavni izbor je u preuzimanju odgovornosti za ishod njenog uticaja.

Uopšte uzev, treba stvoriti drugačiju sliku tela kao sklopa elegantnih eteričnih polja udruženih u odnos ritma i praznine, talasa i prostora.

Pokušajmo  da sumiramo do sada iznete teze: sačinjeni smo od talasa, a ne od materije zvane „čvrsta“; sve ono što nazivamo stvarima i dogadjajima prvenstveno su segmentalni talozi relacija tih talasa; svako od nas ima svoj svemirski jedinstven identitet koji je izražen odredjenom funkcijom talasa od kojih se sastoji; svako od nas ima hologram koji sadržava univerzalnu informaciju o vremenu; namernost ili vektor identiteta jeste osnovni element u svemiru, veoma moćna osobina subjekta, kojom on utiče na sve mnogim i naizgled neobičnim načinima i budući da smo hologram in potentia, znamo sve u svemu.

U svetlu iznetih opštih postavki podsetimo se, pre ikakvog zaključka, činjenica o radu Nikole Tesle, činjenica koje se odnose na Toranj Vardenklif i Teslinu navodnu komunikaciju sa Marsom (ili možda vanzemaljskim inteligentnim bićima).

Tajna Vordenklifa duboka je i o pravoj nameni Tornja nemoguće je govoriti u Teslinom odsustvu. Medjutim, mnoge tehničke činjenice ukazuju da je Teslin objekat, podignut na Long Island-u (u to vreme omiljenom njujorškom izletištu) praktično bio daleko ispred onoga o čemu savremeni naučnici samo maštaju. Bio je to uspešno testirani emiter kompleksa elektromagnetskih talasa, kojima je Tesla izazvao zemljotrese, mentalne promene na ljudima i životinjama, palio atmosferu, uspostavljao neprobojne energetske barijere u jonosferi, kontrolisao vreme (raspršujući ili kondenzujući oblake odgovarajućim frekvencama), i najzad, primao tok neiscrpne energije iz etera po danas nepoznatim principima etarske tehnologije.

I pored svih navedenih dejstava Tornja Vardenklif koja je veliki majstor Tesla demonstrirao pred mnogobrojnim svedocima (nikad ne objavljujući kompletne rezultate i ne otkrivajući svoje naučne principe), njegov pravi razlog za izgradnju ovog gigantskog elektromagnetnog i mehaničkog oscilatora bio je dublji ozbiljniji i značajniji nego što se može i pretpostaviti.

16. januara 1901. godine na prvoj strani New York Times-a pojavio se izveštaj profesora Pikeringa (Pickering) sa Harvardske Observatorije pod naslovom: „Bljeskovi svetlosti sa Marsa“.

„Rano u decembru prošle godine primili smo telegram sa Lowell observatorije u Arizoni da je primećen jak snop svetla projektovan sa Marsa u trajanju od 70 minuta.

Lowell observatorija je specijalzovana za istraživanje Marsa, a posmatrač koji je bio na dužnosti je pažljiv, poverljiv i iskusan čovek, tako da nema mesta nikakvoj sumnji u povodu toga što on tvrdi. Ove fakte odmah smo telegrafisali u Evropu i po čitavoj Americi.

Svetlost je dolazila sa veoma dobro poznate geografske tačke na Marsu na kojoj, koliko se u nauci zna, nema ništa posebno. Šta god da je bilo u pitanju, mi sada nemamo nikakvih sredstava na raspoloženju da to bilo kako sipitujemo. Da li je to znak postojanja inteligencije tamo, ili ne, niko ne može reći pouzdano. Za sada, ova je pojava potpuno neobjašnjiva.“

U vreme kada se ova vest pojavila, Tesla se nalazio u NJu Jorku. Upravo se bio vratio iz Colorado Springs-a gde je čitavu prethodnu godinu vršio epohalne i do danas nerazumljive eksperimente sa elektromagnetnim poljima čudnim rezonantniih svojstava. (Teslina laboratorija u Koloradu bila je tačno na vrhu Pike’s Peak. Koincidencija je da taj vrh Hopi Indijanci obožavaju kao spiritualni Pol Sveta).

Ohrabren možda onim što je primećeno sa Lovel observatorije u Arizoni, Tesla izjavljuje u novinama da je u toku istraživanja u Koloradu i sam izmenio signale sa Marsom. Tad  on nagoveštava da je već konstruisao prototip aparata pogodnog za medjuplanetarnu komunikaciju i da će ga i dalje usavršavati.

„(…) nikad neću zaboraviti prva osećanja koja sam iskusio kada sam shvatio da sam u kontaktu sa nečim što će imati neprocenjive i nesagledive posledice za čovečanstvo (…) to što sam primetio uplašilo me je, kao da je bilo na delu nešto misteriozno, da ne kažem natprirodno. Postepeno sam postao svestan toga da sam prvi koji čuje pozdrave jedne planete drugoj (…)“ (Nikola Tesla, „Talking with Planets“, Current Literature, March 1901, p. 359).

Reakcija naučne javnosti na Teslin kratki članak bila je neuobičajeno oštra i negativna. Prvi ga je demantovao profesor Holden, direktor Lick observatorije u Kaliforniji. Gotovo ljutito, profesor Holden rekao je reporteru sledeće:

„Gospodin Nikola Tesla objavio je da je uveren da su izvesni poremećaji njegovh aparata – ništa manje nego električni signali primljeni iz inteligentnog vanzemaljskog izvora. Naglašavajući da ne dolaze sa Sunca, Tesla misli da su signali planetarnog porekla, najverovatnije sa Marsa. To je besmisleno.

Pravilo razmišljanja je da se istraže svi mogući uzroci jednog novog fenomenan pre nego što se uvedu oni nemogući. Svaki normalan eksperimentator rekao bi da je gotovo izvesno da je gospodin Tesla učinio grešku i da pomenuti poremećaji dolaze od struja u atmosferi ili zemljinom tlu. Osim toga, kako neko može sa sigurnošću tvrditi da te električne promene ne dolaze sa Sunca? Fizika Sunca je još uvek nepoznata. U stvari, nije jasno o čemu Tesla uopšte govori. Zar nema kometa koje su mogle da posluže kao objašnjenje za izazvane pravilne električne poremećaje? Zar instrumenti nisu mogli biti pobudjeni sazveždjem Velikog Medveda, Mlečnim putem ili svetlom Zodijaka? Postoji, naravno, uvek šansa za nova otkrića, ali je mogućnost da se novi fenomeni objasne starim zakonima još veća. I dok gospodin Tesla ne pokaže svoje aparate drugim eksperimentatorima i ubedi ih kao samog sebe, do tada mirno možemo tvrditi da njegovi signali ne dolaze sa Marsa“. (Colorado Springs Gazette, Mart 9, 1901, p. 4.col. 2.).

Smatrajući totalno neozbiljnom pretpostavku da je Tesla elektromagnetnim putem razgovarao sa živim bićima vanzemaljskog porekla, uvaženi profesor Holden u svojoj kritici to i ne razmatra.

Radeći sa ekstremno dugim elektromagnetskim talasima vrlo visoke frekvencije (što se sa važećom teorijom nikako ne slaže jer se porast frekvencije vezuje isključivo za smanjivanje talasne dužine, ali Teslini talasi nisu bili isti kao Hercovi i rasprostirali su se brzinom daleko većom od svetlosti). Pojam energije shvaćen u današnjem smislu Tesla nije koristio. Imao je sopstvenu elektromagnetsku teoriju, do danas neodgonetnutu i u njegovim su računima elektromagnetski talasi imali ove osobine: oscilaciju (pod njom je Tesla podrazumevao konfiguraciju prostora na kome sam talas kao takav egzistira), frekvenciju (kvocijent oscilacija, odnos dva homogena ili dva heterogena elektromagnetska polja) i vibraciju (složen sistem frekvencija u medjusobnom harmonijskom odnosu). Tesla je otkrio ne samo zakonitost njihovog bežičnog prenosa kroz Zemlju i atmosferu bez ikakvih gubitaka, nego je isprobao i dokazao i njihovu izvanrednu prodornost kroz kosmička prostranstva. Postoji nepotvrdjena legenda da je on bio prvi koji je ka zvezdama poslao periodične signale kodirane po aritmetičkom algoritmu odredjenih teorema geometrije kao što su Talesova i Pitagorina teorema i Arhimedova formula sume harmonijskoga niza (radi se o sabiranju reda 1+1/2+1/4+1/8…, čija je suma broj dva, ali je broj članova niza beskrajan, tako da njegovo realno sabiranje mora da traje večno. Problem je postavio još filozof Zenon tvrdeći da usled beskrajne deljivosti prostora Ahil ne može sustići kornjaču jer je ova pošla pre njega).

Nakon tri dana, na svoje najveće zaprepaštenje, registrovao je odgovor. Shvativši princip po kome je uzvraćena poruka bila kodirana, ucrtao je odgovarajuće tačke na koordinatni sistem i dobio – pravilan ljudski lik. U prvi mah nije mogao da odgonetne da li su oni čiju je emisiju primio nacrtali ljude, želeći da pokažu kako naša civilizacija za njih nije tajna, ili sebe, u nameri da nas pouče kako u Kosmosu ima još sličnih bića.

Ako je sve ovo tačno, jasno je da je, svestan potpunog nerazumevanja na koje bi naišao, Tesla odustao od bilo kakve javne rasprave o svom otkriću. Ali se ubrzo dogodilo nešto što je čitavu stvar vratilo ponovo na prve stranice američke štampe.

1902. godine Ameriku je posetio čuveni engleski fizičar Lord Kelvin, koji se posle razgovora sa Teslom u potpunosti složio sa njim i rekao kako je Tesla sasvim u pravu, ali da svi detalji komunikacije, razumljivo, nisu za javnost. Posle banketa održanog u njegovu čast, Lord Kelvin pohvalio je Nju Jork: „To je najbolje osvetljen grad na svetu i jedino mesto na Zemlji vidljivo sa Marsa“. I kao da je naglo bio inspirisan, na kraju je uzviknuo: „Mars je signalizirao Nju Jorku!“ (Philadelphia North American, „Lord Kelvin Beleives Mars is Signalling America“, Maj 18, 1902.)

Ovog puta nije bilo ni jednog glasa protesta. Ćutao je čak i uporni profesor Holden. Starom i veoma uglednom Lordu Kelvinu bilo je više nego nezgodno protivrečiti. Umesto toga, kao neposredni zaključak diskusije pojavi se članak Teslinog zagovornika, publiciste i pisca Džulijana Hotorna koji je Kelvinovu senzacionalnu potvrdu Teslinih navoda razvio u pravcu fantastike:

„Očigledno“, pisao je Hotorn, „ljudi sa Marsa i drugih starijih planeta godinama su posećivali našu Zemlju i pažljivo pratili razvoj zemaljske civilizacije, neprestano izveštavajući kako mi za njih još nismo spremni. Medjutim, rodjenjem Nikole Tesle stvari su se promenile. Moguće je, zašto da ne, da ljudi sa zvezda upravljaju njegovim duhovnim i naučnim razvojem. Ko to može pouzdano znatai?“ (Julian Hawthorne Papers, Bancroft Library, University of California)

U vreme najžešće polemike oko Marsovaca, povučen, u tišini, Tesla je predano i u početku gotovo neprimećen radio na svom najvećem životnom delu, grandioznom projektu Tornja Vordenklif, koji je trebalo da preokrene svetsku istoriju i izvrši tako radikalne promene u razvoju naše civlizacije, da je o tome zaista teško govoriti uverljvo.

————————————————–

Planeta Zemlja kao rezonantni sistem

15. AVGUST 2011. БаштаБалкана.ком

Dr Velimir Abramović

* * *

Nikola Tesla i J.P. Morgan – njihov medjusobni odnos

 

Odlučivši da otpočne gradnju emisione stanice, Tesla je prvo kupio zemlju na Long Ajlendu, a potom se obratio za pomoć čuvenom industrijalcu Morganu koji je bio član mnogih mističnih društava i čovek posebnih svojstava, takoreći genije poslovne organizacije.

Ali treba znati da je Morgan već tada bolovao od raka i da je potajno gajio nadu da će Teslina nauka uspeti da mu omogući da preživi. Od Tesle, on je očekivao da ga nekako priključi na kosmičke izvore energije i tako da ga učini zdravim i mladim zauvek.

Daleko od toga da je Tesla računao sa Morganovim slabostima. Naprotiv, činjenice ukazuju da je Teslino insistiranje da baš Morgan bude taj koji će podržati čitav poduhvat bilo u vezi sa Teslinim opštim shvatanjem determinisanosti životnih postupaka i predodredjenosti ljudi za pojedina dela.

Pregovori oko Vardenklifa izmedju starih prijatelja bili su tajni i teški. Ne zna se pouzdano ni kada je Tesla konačno odlučio da pristupi izgradnji Tornja, ni šta je Morgan kao iskusan poslovni čovek od toga očekivao.

Dva puta je Tesla u svojim javnim izjavama menjao iskaze o tome šta je svrha Tornja na Long Ajlendu. Prvo je tvrdio da je u pitanju svetski telegrafski i telefonski sistem (ovaj drugi takodje bežični), a potom je promenio priču i govorio o svetskom sistemu bežičnog prenosa energije kroz Zemlju. Tehničke karakteristike Vardenklifai ne potvrdjuju ni jedno ni dugo. Trag istine nalazi se možda u jednom od pisama Morganu:

„To što sam zamislio, gospodine Morgan, nije samo prosti prenos poruka na velike distance bez upotrebe žica, nego pre transformacija čitavog globusa u osećajno biće, kao što to globus i jeste, koji može da oseća svim svojim delovima i kroz koji misao bljeska kao kroz mozak…“ (Microfilm letter, Tesla to J.P. Morgan, September 13, 1901., Library of Congress)

Mnogi autori, a Teslini biografi posebno, optuživali su Morgana da je uskratio finansijsku pomoć Tesli baš onda kada je ovaj bio na pragu svoje najveće naučne moći, kada je trebalo da završi i pusti u pogon svoje remek-delo – Kulu Vardenklif. Želim da istaknem da sam istražio predmet i došao do sledeća dva zaključka: prvo, Teslin projekat transmitera na Long Ajlondu nije zavisio samo od Morganovih subvencija; novac su nudili i drugi industrijalci, a i sam Tesla mogao je sasvim lako da prodajući medicinske aparate na bazi visokofrekventnih struja zaradi potrebnu svotu. Drugo, Kula Vordenklif je u osnovi završena i isprobana, a dodatni novac je bio namenjen za izgradnju električne centrale za napajanje transmitera, a ne za sam transmiter. U autobiografiji, Tesla o svemu tome veoma jasno kaže:

„Uprkos onome što svet priča, Morgan je izvršio sve svoje obaveze preuzete prema meni. Moj projekat bio je odložen prirodnim zakonima. Svet za njega još nije bio spreman. Bio je isuviše ispred vremena u kome je nastao. Ali isti ti prirodni zakoni na kraju će preovladati i projekat će biti ponovljen uz trijumfalan uspeh“. (My Inventions, Nikola Tesla, Electrical Experimenter, New York, 1919).

Punu snagu svog transmitera Tesla je isprobao 15. Jula 1903, počevši tačno u ponoć. Gradjani Nju Jorka prisustvovali su te noći manifestaciji daleke naučne budućnosti. Zaslepljujuće blještavi pramenovi električne plazme, dijametra i po stotinu milja spajali su sfernu kupolu Vardenklifa sa nebom. Pod naslovom Teslini bljeskovi zastrašuju i podnaslovom „ali on neće da nam kaže šta to pokušava sa tornjem“, The New York Sun izvestio je sledećeg dana:

„(…) susesdi koji žive u blizini Tesline laboratorije na Long Ajlendu više su nego zainteresovani za prirodu njegovih eksperimenata sa bežičnim prenosom. Prošle noći bili smo svedoci neobičnih fenomena kao što su munje raznih boja koje je Tesla po volji puštao, zatim paljenja slojeva atmosfere na raznim visinama i na vrlo velikoj površini koje je noć povremeno pretvaralo u dan (…) dešavalo se i da čitav vazduh bude i po nekoliko minuta ispunjen svetlucavim elektricitetom koji se koncentrisao po obodima ljudskih tela, pa su svi prisutni svetleli svetloplavom sablasnom svetlošću (…) izgledali smo sami sebi kao duhovi“.

Teslin prvobitni plan bio je da sagradi pet Kula, istih takvih kao što je bio Vordenklif: druga je trebalo da bude u Amsterdamu, treća u Kini, a četvrta i peta na Severnom i Južnom polu. Ovaj plan odgodjen je iz razloga koji tek treba da se istražuju. Najzad, da je sve predvidjeno i uradjeno, šta bi se postiglo? Planeta Zemlja postala bi jedan homogeni rezonantni sistem kojim bi se moglo jednostavno upravljati pomoću telefonskih komandi čija funkcija bi bila stavljanje u pogon odredjenih oscilatora za proizvodnju i emitovanje raznih frekvencija elekgromagnetskih zračenja.

Ovaj elektromagnetni oscilatorni sistem bio je dopunjen još i sistemom za mehaničku rezonanciju sa Zemljom, koji se sastojao iz tunela ispod laboratorije ispunjenih vodom i uljem, i hidrauličkih pumpi koje su takodje služile kao oscilatori.

Sinhronim radom oba sistema se prema egzaktnim matematičkim zakonima mogla odjednom zavibrirati kako razredjena stratosferska, jonosferska i atmosferska, tako i tečna i čvrsta struktura čitave naše planete.

Pre nego što predjemo na spekulacije o tome kakve bi sve bile posledice jednog takvog dogadjaja, navedimo još dve bizarne činjenice. U intervjuu koji je 17. jula 1930. godine dao za već pomenuti New York Sun, Tesla produbljuje enigmu:

„Ljudi oko Vardenklifa koji se toliko čude mojim eksperimentima od pre dva dana, da su poslednje dve godine bili budni umesto što su spavali, mogli su da upoznaju zaista neverovatne stvari. jednom, ali ne ovog puta, objaviću podatke o nečemu što nije opisano ni u bajkama“.

I posle neobične noći u kojoj je svojim izumima zapalio ne samo nebo nad NJu Jorkom već i nad nepreglednim prostranstvom Atlantskog okeana, Tesla iznenada napušta svoju laboratoriju, 1905. godine, bez jasnog razloga, ostavljajući unutra sve netaknuto. Koliko se zna, nikada više nije kročio u Verdenklif, nikada ga nije ni obišao, nikada nije čak ni prošao tim krajem. I što je najčudnije, nije odatle poneo baš ništa, nijedan proračun, nijednu skicu ili dokument, ni najmanju hartiju. Bila je to krucijalna tačka njegovog javnog naučnog rada. Živeo je još četrdeset godina, radeći neprestano, ali prijavljujući samo patente izi mehanike i objavljujući isključivo novinske članke.

————————————————————

Nikola Tesla i etar – nova nauka i tehnologija

5. SEPTEMBAR 2011. БаштаБалкана.ком

Dr Velimir Abramović

* * *

.

TESLINA ETARSKA TEHNOLOGIJA

.

Nikola Tesla je otkrio i koristio fundamentalni zakon koji pobudjuje potencijalne delove etra, i.e. zakon koji struktuira originalno beskonačan i kompaktan (apsolutno homogen) etar. Radi se o principu osamostaljivanja delova u beskonačnoj celini jedinstevenog fizičkog continuum-a (u današnjoj naučnoj upotrebi je više pojmova koji svi znače istu fizičku pojavu: nula, kontinum, kontinuitet, etar, beskonačnost, celina, Elejsko Biće, Euklidova  tačka, vakum, itd.).

Delovi kontinum-a nastaju po posebnom algoritmu koji ih izdvaja tako da ne napuštaju celinu, tj. beskraj, i oni su to što nazivamo elektromagnetnim entitetima ili klasično – svetlost.

Iz pretpostavke kontinualnosti etera, osnovnog kosmičkog medijuma, sledi ne samo da je centar kosmosa svuda, tj. neodredjen već sledi i to da zakon njegovog struktuiranja mora biti podudaran sa zakonom koji definiše relacije tačaka na homocentričnim sferama. (Ovde nije moguće ulaziti u dublju analizu tog zakona čija suština zahteva upotrebu jezika filozofske ontologije i matematike. Nije poznato da je Tesla svoju teoriju dovršio i iskazao u ovom obliku, ali je ostavio nekoliko aparata koji rade na savremenoj fizici potpuno nedokučivim principima. Reč je o etarskom generatoru, tj. elektromagnetskoj kugli na uvek istom elektro-potencijalu bez obzira na izvod, tj. odliv energije, zatim o asinhronom motoru koji radi na gravitacione talase planeta sunčevog sistema (motor sam počinje sa radom u izvesno doba godine, reagujući na odredjenu konstelaciju planeta i isto tako staje kada mu istekne rezonantni interval vremena). Osim ovoga, Tesla je ostavio i “lebdilicu”, metalni disk sa antigravitacionim svojstvima, koji levitira na visini koja zavisi od jačine gravitacije na datom terenu.)

Etarski medijum beskonačan je u svim pravcima, ima jednu jedinu karakteristiku – r (radius) koji (po sfernom zakonu) useca sferne delove u kontinuum, delove čije su površine diskontinualne, odnosno punktualne.

Delovi struktuiranog etera mogu biti sinhroni, odnosno rezonantni, i asinhroni. U prvom slučaju dolazi do kondenzovanja subatomskih čestica kao što su elektroni, protoni i neutroni. Ove čestice nastaju rezonantnom sintezom fotona po istim principima po kojima se i sami fotoni osamostaljuju kao posebni entiteti u eteru. Asinhroni delovi etera, dakle, nerezonantni, jesu prostor u kome rezonantni fotoni grade materiju.

Teslin Toranj Varadenklif bio je pitagorejski oscilator. Matematika njegovog emitovanja kompleksa elektromagnetskih talasa specijalnih karakteristika bila je identična sa tajnom stvaralačkom matematikom Pitagorejaca. Simboli koje je Tesla pisao u svojim jednačinama imali su jednoznačnu fizičku interpretaciju. Principi Tesline etarske tehnologije pripadaju nivou kosmičke egzistencije sa koga se vlada prostorom i vremenom. Ne sama Kula, nego princip rezonantnog i harmonijskog oscilovanja etera je tako moćan da se njegovim shvatanjem i primenom bez sumnje rešavaju svi ključni problemi savremene fizike i posebno konverzije energije.

Pomoću svoje takozvane otvorene vakumske cevi Tesla je proizvodio protone, elektrone i neutrone direktno iz fizičkog kcontinum-a, stvarajući ih na bilo kojoj udaljenostei. Umesto da pusti da protonski snop putuje prostorom do odredjenog mesta, on je obrazovao uslove za trenutno nastajanje proizvoljnog broja čestica na bilo kojoj zadatoj distanci. Veličina elektrona, protona i neutrona takodje ničim nije bila ograničena. Upravo razlika u njihovoj veličini, s obzirom da su one gradivne jedinice svakog sveta u Kosmosu, jeste razlog vremenskog pomeranja medju paralelnim svetovima, koji inače svi pripadaju istom osnovnom continuum-u.

Oslanjajući se na pretpostavku o Teslinom zapanjujućem i u nauci još nedostignutom poznavanju zakona prirode, moramo se zamisliti nad tim kakve je tehničke zadatke i sa kakvim mogućim posledicama Teslina Kula Vordenklif trebalo da izvrši?

1) Da osciluje jonosferu; kako naponska razlika izmedju zemljine površine i jonosfere iznosi oko dve milijarde volti, to bi Kula neprekidno oscilujući višim i nižim harmonicima frekvencije jonosfere, najzad ušla s njom u fazu (rezonanciju) i ispraznila je slično kao što se prazne obični električni kondenzatori. S obzirom da bi se takvo pražnjenje izvršilo trenutno, postojala je realna opasnost uništavanja Njujorka. Jer pražnjenje bi izgledalo ovako: iz jonosfere odjednom bi se sručio visokoenergetski stub plazme velikog prečnika, možda i nekoliko stotina kilometara, i sve na tom prostoru bilo bi dezintegrisano, spaljeno na način kako se u Biblijskim legendama opisuje propast Sodome i Gomore. Naravno, Tesla nije hteo da uništi Njujork, već kratkim intervalima oscilovanja samo da crpi energiju iz jonosfere za pogon svog velikog oscilataora koji je zahtevao minimalni napon od sto miliona volti. Kao aparat za vrlo kratko oscilovanje Tesla je koristio veliki broj ultravioletnih lampi rasporedjenih na vrhu kupole.

2) Da uzima energiju iz etera; oscilovanjem nerezonantnih elektromagnetnih polja moguće je pomeriti vremensku koordinatu i reciklirati energiju iz prošlosti i budućnosti, a da se ne narušava elektromagnetna stabilnost okoline. Svakako, to se mora raditi po strogo kauzalnom matematičkom zakonu koji odnose frekvencija odredjuje sasvim precizno, inače efekti izlaze izvan kontrole i dešava se neprevidjeno dekomponovanje materijalnih objekata ili njhovo trenutno izbacivanje iz segmenta naše realnosti, kao u Filadelfija Eksperimentu.

3) Da otvara vremenske prozore u paralelnim svetovima; kako paralelni svetovi imaju elektromagnentu strukturu talasnih dužina i frekvencija različitih od našeg sveta, moguće je kompleksno-harmoničnim elektromagnetskim oscilovanjem uspostaviti parcijalnu vezu izmedju frekvencije našeg sveta i frekvencija tih drugih svetova, tako da pojedini prizori iz njih postanu vidljivi u našim uslovima na Zemlji, i obrnuto.

4) Da ubrzava mentalnu evoluciju čovečanstva; uspostavljanjem konstantnog polja više frekvencije, harmoničnog kolektivnom elektromagnetnom polju ljudi, vrši se postepeno povećavanje moći percepcije i proširivanje mentalne sposobnosti prijema ideja. Zračenje ovih frekvencija može biti i štetno, ako je neprecizno. Svaka  disharmoničnost polja (nerezonantnost) izaziva u čoveku delimično razdvajanje mentalnog i fizičkog plana što se u blažem vidu manifestuje kao rak, psihoza i druga oboljenja.Potpuno razdvajanje je, naravno, smrt jedinke. (Na istom principu funkcionišu i virusi, bakterije, kao i promena u Kosmosu uopšte.) Važno je napomenuti da su ovi procesi uglavnom tempirani, tj. s odloženim efektima.

Usled nedostatka pravog znanja, ljudi svoju elektromagnetsku okolinu sve više zagadjuju radio-talasima, radarskim mikrotalasnim zračenjem (radari uzrokuju rak i to je eksperimentalno dokazano) i drugim negativno interferirajućim elektromagnetnim zračenjima koja su u disharmoniji sa frekvencijama živih bića i informatičkim poljem našeg Sunčevog sistema.

5) Da po volji transponuje planetu Zemlju u paralelne realnosti; da je dovršio svoj sitem od pet emitera i pustio ih u rad, Tesla bi bio u mogućnosti da čitavu Zemlju, kao jedinstven rezonantni sistem, dovede u stanje oscilovanja specifično za neki drugi segment realnosti i tako nas fizički premesti u paralelni svet. Ovim aktom on je verovatno želeo da izvrši mutaciju ljudske vrste, ubrza putovanje civlizacije kroz vreme i na taj način naglo je unapredi tehničkim putem. Ai s obzirom na univerzalnu uskladjenost frekvencija u kosmosu ovo bi bilo veoma opasno. Ulaženje Zemlje u fazu rezonantnog oscilovanja sa paralelnim svetom trajalo bi suviše dugo i dešavale bi se katastrofe poput one iz predanja o Atlantidi.

Napustivši fizički plan Tesla nam je ostavio svoj dragoceni naučni putokaz. Njegov rad jasno pokazuje da se iz raznih aspekata, uglova i interpretacija istina nikada ne može potpuno sagledati, kao što se ni continuum ne može sagraditi iz diskretnih delova. Priroda istine takva je da se ona mora spoznati odmah, do kraja, u celini ili nikako. Podsetimo se samo Dekartovog otkrića da beskonačno prethodi konačnom i Spinozine beskrajne supstancije, koja je ono što prirodu ujedinjuje sa Bogom.

Savremeni eksperimentatori treba da imaju na umu da se tajna objašnjenja fizičkog krije u metafizičkom. I dokle god naša nauka bude zaslepljena istraživanjem isključivo materije, dotle ćemo biti u ovom nepodnošljivom stanju iluzorne, podeljene i nesavršene svesti.

Ključni prodor sadašnjeg ljudskog saznanja mora se učiniti, i učiniće se, u fizici. Jer gradju materije, zakone njene kreacije i njenu ulogu u prirodi treba prethodno definitivno razjasniti, da bi se ljudski um oslobodio i osposobio za prava duboka kosmološka istraživanja.

Rukvodioci Filadelfija eksperimenta, ma ko da su bili, otkrili su nam egzistenciju do tada nepoznatih naučnih problema. U smislu fizičkih zakonitosti, za eksperimentatore prirodom, znanje, moć i pravo da u pogon stavljaju njene principe – izjednačeni su. Ali šta biva onda kada usvojimo visoko verovatnu pretpostavku da isti kosmički principi vladaju i naučnicima, kao delovima Kosmosa? Šta ako se sva materija, organska i neorganska, u elementarnom obliku može razviti u takozvane elektromagnetske spektre i iz njih povratno sintetisati po egzaktnim matematičkim zakonima? Zar onda etička pravila ne gube svoj isključivo ljudski karakter i ne zadobijaju univerzalnu matematičku podlogu?

Nije li etika onda samo kosmički princip distribucije energije? U tom smisluona zadobija snagu prirodnog zakona.

Teško ćemo objasniti eventualnim stanovnicima u vremenu pomerenih svetova zašto našim reaktorima i akceleratorima izazivamo katastrofe njihovih galaksija i zvezda i zašto uopšte eksperimentišemo na način koji i nas same nepredvidljivo menja i razara.

Ako je etika u suštini harmonija, a dobrota energetski ekvilibrijum, onda u svetu nužno deluje matematička kosmička etika. A nad matematičkim principima nasilje se ne može vršiti. („Nema kraljevskog puta u geometriji!“ – rekao je Euklid kralju Egipta, dok se mučio da reši jedan geometrijski problem.)

Kosmos je završeni eksperiment na koji razum postavlja pitanja, pametna, ali i glupa, i zato je primenjena nauka, rodjena iz defektne, a nesavitljive teorije, ono čega se pravi filosof i naučnik prvo mora odreći da bi shvatio nešto od rada kosmičkog mehanizma.

Evolucija Teslinih filosofskih stavova od vizionarskih do čisto inženjerskih i od inženjerskih do metafizičkih, kao i Teslin lični život, paradigme su pravog osnivača naučno-tehnološke civilizacije. Njegov odnos prema ljudima kao i prema samom sebi posledica  su dejstva impersonalnog apsoluta u njemu kao čoveku; ni prema sebi, ni prema drugima nije imao lični odnos i zato je tako malo grešio u životu.

U savremenoj nauci Tesla se sve više citira. Počeli su da ga proučavaju i naučnici koji do sada nisu poimali teškoće elektromagnetske teorije zasnovane isključivo na Maksvelu, posebno oni koji se muče ujedinjenjem elektromagnetizma, gravitacije i jake i slabe nuklearne sile. Da li je materija beskonačno deljiva ili nije? Je li prostor beskonačno deljiv? Najzad, šta je sa ulogom vremena u fizičkim procesima, njegovom jednoznačnom i ontološki zasnovanom definicijom kao i njegovim dejstvom? Naravno, bez definicije vremena ne može se dati nikakva hipoteza o njemu kao aktivnom faktoru fizičke realnosti. Ili je vreme samo mera, neka vrsta ljudske fikcije, obična kordinata, kako se danas prećutno uzima u fizičkim teorijama, postavljenim na relativizmu i kvantnoj mehanici…

Ljudsko neznanje je neizmerno i odbacivanje Tesliniih ideja o etru kao osnovnom medijumu koji strukturno ujedinjuje prostor i materiju dovelo je do zaustavljanja mišljenja u fizici, do kruženja u koncepcijama, do neprestanog vraćanja na stare, već ispitane i prevazidjene ideje. Reč je, pre svega, o Ajnštajnovoj neadekvatnoj matematici (množenje negativnom dužinom u specijalnoj teoriji relativnosti, iz čega proističu vremenska nesaglasnost opažaja u translatornim sistemima i skraćivanje dužine tela u pravcu rasprostiranja, zatim, množenje nulom u opštoj teoriji relataivnosti, iz čije korekcije je proizišla najveća besmislica moderne kosmologije: big-bang teorija, tj. naizmenično eksplodiranje i sažimanje kosmosa).

U pravim naučnim krugovima, koji svesno preuzimaju na sebe rizik  obrazovanja “nove fizike”, Tesline koncepcije sve više se proučavaju i uvažavaju. U ovom trenutku su u toku eksperimenti  sa ekstra niskim i ekstra visokim frekvencijama specifičniih modulacija, (HARP projekt), kojim se zrači jonosfera. Sve posledice tih dejstava se još ne znaju. Medju njima su i upravljanje metereološkim pojavama, naročito uraganima i atmosferskim pritiskom, kao i utiskivanje misli i emocija  subjektima spolja, elektromagnetskim putem, tj. rezonancijom sa elektromagnetskim emiterima. Pokazalo se da je tehnološki sasvim moguće imitirati elektromagnetsku osnovu ljudskih misaonih radnji, tako da subjekat ima utisak da je to njegova originalna misao ili odluka njegove slobodne volje. Upravo to je i  glavni stav Tesline kibernetike: „Čovek je automat kosmičkih sila“ ističe on u više članaka i predavanja.

Još lakše je, kažu eksperimentatori, izazvati masovne emocije ili imputirati nameru velikom broju ljudi adekvatnim osciliranjem jonosfere, koja je samo kompleksna mreža  nižih harmonika kolektivno nesvesnog čitavog čovečanstva. Jonosfera je ključ za upravljanje masovnim osećanjima i mislima. A svega ovoga Tesla je bio svestan još daleke 1899. Godine, u Koloradu.

Univerzitetska nauka, posebno srpska naučna zajednica, je protiv Tesle i njegovih ideja pre svega zato što ih ne razume. Drugi jak razlog je u Teslinom suprotstavljanju nuklearnoj fizici i njegovoj proceni da će njena primena u tehnologiji trajati kratko i da kvantna mehanika nema ozbiljnu naučnu budućnost. Zar akceleratori nisu već prevazidjene stare mašine, dobre još samo za Muzej nauke i tehnike?

Tesla – kosmolog imao je svoju filosofsku i religijsku poziciju:

„Aristotel je učio da u vasioni postoji nepokretna entelehija koja sve pokreće i misao je njen glavni atribut. Isto tako ja sam uveren da je ceo kosmos objedinjen kako u materijalnom tako i u duhovnom pogledu. Postoji u vasioni neko jezgro otkuda mi dobijamo svu snagu, sva nadahnuća, ono nas večno privlači, ja osećam njegovu moć i vrednosti koje ono emituje celoj vasioni i time je održava u skladu. Ja nisam prodro u tajnu toga jezgra, ali znam da postoji i kada hoću da mu pridam kakav materijalni atribut, onda mislim da je to SVETLOST, a kada pokušavam da ga shvatim duhovno onda je to LEPOTA i SAMILOST. Onaj koji nosi u sebi tu veru oseća se snažan, rad mu čini radost jer se i sam oseća jednim tonom u sveopštoj harmoniji“.

———————————————–

Perspektiva Tesline nauke u budućnosti

28. SEPTEMBAR 2011. БаштаБалкана.ком

Dr Velimir Abramović

* * *

.

Zaključak studije ili o perspektivi nauke Nikole Tesle

.

Ne samo ljubitelji i fizičari – amateri, koji nastavljaju Teslin rad, već i svi ljudi koji duboko misle o nauci, slažu se u jednom: učenje savremene fizike u osnovi je skup nelogičnih stavova, jedan kontradiktoran sistem. S jedne strane gledano, vreme je relativno i zavisi od posmatrača, a s druge strane tvrdi se da vreme kvantnog skoka nije merljivo.

Na katedrama na kojima se proučava nuklearna fizika, odnosno raspad atomskog jezgra, važi pretvaranje materije u energiju bez ostatka i u fisionim računima sve se slaže. Na katedrama za astrofiziku, medjutim, pretvaranje materije u energiju ne uzima se ozbiljno, već se masa računa preko jačine gravitacije, koja se opet izračunava  preko Doplerovog pomaka, tako da na papirima nedostaje preko devedeset posto materije u Kosmosu. Umesto da se menja teorija, ovo se u školama naziva „defekt mase“. To jest, kriva je masa što nedostaje, jer šef katedre i profesori „misle dobro i predaju istinu“. Oni su „država za katedrom“. Nažalost, stvari se od Galileja i Đordana Bruna nisu mnogo izmenile.

Tesla je radio i na  specijalnoj „vakuumskoj cevi sa otvorenim krajem“ koja služi kao projektor čestice na neograničene daljine. Ciljanje se vrši elektrostatički, duž elektrostatičkih slojeva atmosfere, koji se mogu videti i golim okom: to su upravo oni slojevi po kojima klize oblaci. Pokazuje se da su polifazni sistem, indukcioni motor i generatori naizmenične struje – manje značajna Teslina otkrića. Najvažnije je svakako ono što se iz njegovih eksperimenata sa etrom i vremenom može izvući kao potpuno nova, kosmološka fizika, utemeljena na energetskoj rezonanciji etra i rezonantnim efektima vremena, i postaviti umesto fizike zasnovane na plitkom i nejasnom konceptu „sveopšteg i večnog kretanja izazvanog silom“.

Teslina glavna otkrića su: prenos energije na proizvoljnu distanciju (zapravo, superprovodljivost prirodnihmedijuma), njegove vatrene lopte (fuzija strukturnih elemenata etra u materiju), Teslin visokofrekventni rezonantni oscilator za njegove talase nehercijanskog tipa sa takozvanom bočnom modulacijom (to jest svojevrsnemajnd-mašine, koje proizvode polja takvih karakteristika da neposredno interferiraju sa elektromagnetskim poljima ljudskog mozga, prigušujući moždane oscilacije ili menjajući samu prirodu oscilovanja, što u emocionalnom segmentu indukuje razna osećanja i raspoloženja, kao i izmenjena stanja svesti, kao što su kreativnost, hiperpercepcija, hipermnezija, sve do hiperkognicije u kojoj se pojavljuju “relativističke” anomalije u vremenskom domenu), dinamička teorija gravitacije (diferencijalna teorija po kojoj svaki element Mendeljejevog sistema ima svoje G, svoju gravitacionu konstantu; Tesla je ovde nastavio Etvešove radove i izveo niz potvrdnih merenja), i napokon, to je Teslina elektromagnetska teorija, nikada objavljen ai javno formulisana koja ne koristi uobičajene pojmove kao što su „energija“, „talasna dužina“, „frekvencija“ i druge, već umesto njih važe pojmovi: „kriva rasporeda“, „vibracija sistema zavojnica“, „električni pritisak“, „proporcija prenosa“, „etar“, „dinamika električnog fluida“, „geometrijske mogućnosti cevi“ itd.

Od moderne matematike Tesla je koristio samo Furijeove nizove da bi razvijao elektromagnetske entitete u više i niže harmonike, jer se to slagalo sa njegovom osnovnom pretpostavkom o istovremenosti svih delova beskonačnog fizičkog kontinuuma.  Jasno je da se beskonačnost ne može sastojati od neistovremenih delova. Teslina kosmologija je najopštijeg tipa, važi za izotropni i beskrajni, jednom rečju, celokupni Kosmos, dok je Maksvelova elektromagnetika važeća za mala rastojanja; u suštini Maksvel je izvršio matematizaciju Faradejevih džepnih i sobnih eksperimenata, ne konceptualizujući problem do kraja. Nedostatnosti Maksvelove teorije proizvele su kao posledicu velike teškoće u Specijalnoj teoriji relativnosti (odnos energije kvanta i brzine svetlosti u drugom postulatu; sam Ajnštajn zanemario je u foto-efektu relativističke promene prostora i vremena u kretanju, jer ako se energija menja sa brzinom, nikakvog efekta ne može ni biti, ukoliko nema energetske ekvivalencije putanje izbijenog elektrona i upadnog fotona. U opštoj teoriji relativnosti, nedostaci Maksvelove teorije doveli su do ideje svetske linije (zapravo do pankosmičke ekstrapolacije Faradejevih magnetskih linija sila, koje opisuju gvozdeni opiljci na laboratorijskom stolu), najzad do predstave o konačnom svemiru, koji se povremeno sabija u bezdimenzionalnu tačku (problem singulariteta) i eksplodira. Na sve ovo ne bi se smejao samo Tesla, nego sa njim i mnogi antički filosofi i naučnici jasnog uma: Euklid, Platon, Pitagora i drugi.

Nikola Tesla sa svojom naukom isto je toliko značajan i neprocenjivo veliki za savremeni svet planetarnog telekomunikacionog sistema i razrešenje duboke krize vrednosti naučno-tehnološke civilizacije, koja traži svoju filosofsku ontologiju, kao što je za Hrišćansku civilizaciju bio značajan mit Isusa Hrista. Interesantno je da smo tokom stotina i hiljada godina imali toliko mnogo velikih naučnika, ali ni jedan od njih nije dobio svoju crkvu kao što je ima Tesla u Kaliforniji, u San Dijegu, upravo u centru svetske naučno-tehnološke moći. Ni Plank, ni Ajnštajn, ni Bor, ni Pauli, ni NJutn, ni Toričeli, i pored bavljenja alhemijom i teologijom (Njutn), ili astrologijom (Kepler), ili mistikom (Laplas), nisu ubedili kolektivno nesvesno čovečanstvo u transcendentalnu dimenziju svojih naučnih pogleda.

Hrišćanska civilizacija je metafora oslonjena na patnju, žrtvu i iskupljenje, na tajnu krštenja, uskrsnuća i zagrobnog života, ona je trajno obojena čovekom i njegovom osećajnošću. S druge strane, scijentističko doba ima Teslu kao humani simbol jedinstva duha i materije, a umesto mitologije i  religijske metafore uspostavlja veru u naučne principe i jasno vidjenje najdubljih kosmoloških zakona. U istorijskom smislu, Tesla fundamentalno menja oblik religioznosti na planetarnom nivou. Dakle, on nije običan naučnik, pa ni samo genijalan čovek, već svetsko-istorijska pojava najvišeg ranga, koja duhovnost teologije zamenjuje duhovnošću nauke. Uostalom, savremena fizika već je postala filosofija novog doba jer se otvoreno bavi strukturom materije, genezom kosmosa, a od skora i etikom.

Kvantna mehanika kopenhagenškog kruga oko Bora, Hajzenberga i Paulija, nije rešila pitanje osnovne strukturne jedinice materije i principa fuzije (napokon i samu fisiju matematički opisuje jednačina koja se naknadno i nasilno izvodi iz Lorencovih transformacija (E=mc2), relativistička teorija nije rešila problem naučne, tj. substancijalne definicije vremena (vreme je…, pa šta je), a takodje nije objasnila ni sadržinu koncepta sile (u opštoj teoriji relativiteta Fundamentalni tenzor sa malim korekcijama ima istu vrednost kao Njutnova sila (F) i ne daje nikakvo drugo objašnjenje za putanje planeta oko Sunca, sem što se neobrazloženo tvrdi da planete moraju imati putanje kakveimaju zbog oblika prostora, čija se zakrivljenost, opet, ne može drugačije ustanoviti nego po obliku tih istih putanja; radi se o kružnom dokazu, koji ne dokazuje ništa i ne pruža pravo objašnjenje gravitacije i pravu operacionalnu teoriju iz koje bi proisticala mogućnost konverzije gravitacione sile u lokalnu rotaciju i njeno korišćenje).

Teslina fizika realnog fizičkog kontinuuma ili etra i njegova naučna misao naslonjena na predsokratovsku antičku kosmologiju i pitagorejsku generičku matematiku, (a ne na elektromagnetiku devetnaestog veka), nije odmah mogla da bude nastavljena, pre nego što su se pokazala sva ograničenja drugih nastojanja da se jedinstvenom fizičkom teorijom obuvhate zbivanja u fizičkoj realnosti. Posle Černobila svakom je jasno da bez prave koncepcije vremena i bez dubljeg poznavanja strukture materije, razbijanje atomskog jezgra nije ništa drugo do neodgovorno zlo eksperimentisanje na nivou empirijskih metoda. Černobil je početak sloma infantilnih vizija kvantnih mehaničara po kojima su i roštilj, mlin za kafu i mašina za pranje veša trebalo da rade na atomski pogon. A tragedija  space-shutle Čelendžera podsetila je ljudski rod na činjenicu da nije ovladao pravim principima putovanja kroz beskrajni kosmički prostor i da se reaktivnim motorima duža putovanja ne mogu preduzimati. O medicinskim problemima medjuzvezdanih putovanja i da ne govorimo.

Teslina fizika pruža odgovore i ukazuje na intelektualni instrumentarijum kojim se ovi problemi mogu rešavati. Ona se najkraće  može opisati kao interdimenzionalna stacionarna kosmologija i jedina je aktuelna teorija čije mogućnosti nisu ispitane.

Dešava se da izraz koji mi danas upotrebljavamo za neki fizički pojam nije ni postojao u Teslino vreme. Isto je tako i sa načinom pisanja matematičkih iskaza i znakova računskih radnji. (Od velike je koristi za mladog elektroinženjera, koji je, na primer, mnogo puta već čuo da je Julius Robert Majer otkrio zakon o “održanju energije”, da se iznenadi kada, čitajući original, otkrije da Majer nigde i ni u kom smislu ne upotrebljava reč energija; ili kada kod Arhimeda i Galileja, koji su sve izvodili matemataičkim putem, ne nadje ni jedan znak računskih radnji; ili kada vidi da čak i Njutn, koji je već bio pronašao infinitezimalni račun, još uvek sve dokazuje geometrijski, isto kao Euklid i svi drugi naučnici u vremenskom razmaku izmedju njih dvojice.)

Za razumevanje Tesle je apsolutno neophodno ne samo čitanje njegovih originalnih tekstova, već i razjašnjavanje sadržaja termina njegovog naučnog jezika, da i ne spominjem šifrovani deo zaostavštine gde je jedan te isti pojam korišćen u različitim kontekstima, tako da ima n-faktorijal kombinacija semantičkih izvoda. Bez jasne hipoteze Tesline teorije i podudarnog obrasca mišljenja, ovo je praktično nemoguće razumeti.

Avangardna svetska nauka polako se okreće Tesli. Nisu u pitanju ni komercijalni, ni univerzitetski segmenti naučnog mišljenja, već javnosti nepoznati pikovi svetske moći, čvorovi difuzne mreže svetskih upravljača globalnog informatičkog i scijentističkog čovečanstva, u kome su svi pojedinci povezani sa svim drugim pojedincima kanalima svetskih telekomunikacija i to na samo dva opšta principa: srodnosti ideja i nivoa inteligencije.Medjutim, ono što ih sve spaja fundamentalno jeste subjektivna relacija prema vremenu kao suštini nove civilizacije. Sve dosadašnje civilizacije zasnovane na ontosu prostora (tj. na prostoru kao njihovoj suštini) samo su istorijske činjenice.

U Teslinom planetarnom društvu sva će energija biti crpljena iz nepotrošivih i besplatnih prirodnih izvora. On je ukazao na to da je Zemlja jezgro ogromnog generatora i da rotacijom elektriše sporiju jonosferu milijardama volti i ampera, da zapravo, čovečanstvo živi u sfernom kondenzatoru neizmerne snage, koji se sam od sebe neprestano puni i po želji se može prazniti. Postoji jonosfera (faza), dielektrik (atmosfera) i Zemlja (nula). Imamo, dakle strujno kolo koje daje prirodni elektricitet neograničene snage, to jest čistu energiju, koja ne trpi nikakvu konverziju: izvrši rad i u istom obliku vrati se u prirodnu sredinu, u sistem planete Zemlje.

Postoje i Teslini linearni akceleratori u obliku otvorenih vakuumskih cevi, to jest cevi koje rade na sobnoj temperaturi i čiji se energetski snop ne rasipa, jer ne putuje kroz prostor već je navodjen elektrostatičkim karakteristikama cilja, tako da na bilo koju distanciju može da se prenese bilo koja količina energije indukcijom. To su Teslini čuveni „zraci smrti“ napravljeni prema modelu funkcionisanja Sunca. Kenet Korum, koji je ponovio Teslin eksperiment u Americi i dobio efekte ipak nije shvatio poentu: Tesline čestice ne putuju kroz prostor kao loptice ili Hertzovi talasi, već nastaju iz indukcionih polja, baš kao i njegove već spomenute „vatrene lopte“. Radi se o Teslinoj originalnoj teoriji kosmičkog zračenja, koju je i eksperimentalno dokazao.

Teslino obrtno magnetsko polje ima univerzalno važenje. Naprosto, to je jedna istina dublja od ljudske gnoseologije i ljudske osećajnosti, istina matematičkog tipa, čija ideja se neposredno ostvaruje u svakoj instanciji kosmičkog Bića.

Usudjujem se da zaključim da ni Teslin indukcioni motor, takozvani asinhroni, nije konceptualno dovoljno proučen. U njemu se nalazi još neotkrivena tajna rotacije nebeskih tela i rotacije uopšte. Ubrzano kretanje Teslinog jajeta proističe iz promene geometrije polja, a ne iz dodavanja kvantuma magnetske sile. Rad ovog motora izgleda jasan, baš kao što je nekada, pre Galileja i Njutna, svakome izgledalo jasno da je težina tela uzrok njegovog slobodnog pada.

Od drugih Tesliniih enigmi, neproučene su: radio-tehnika (više neometanih emisija na istoj frekvenciji) sa dvanaest u suštini neprimenjenih patenata); struktura materije („Običavao sam da razbijam atom ne oslobadjajući nikakvu energiju“ – izjava N. Tesle iz 1923. g.); gravitacija (model gravitacionog motora sa olovnim rotorom i statorom od stakla, koji radi jednom godišnje, reagujući na konstelaciju planeta); teorija etra (materija se struktuira iz etra i opnovo rastvara u etar, po jednostavnim matematičkim zakonima, ali nešto više materije nastaje, nego što nestaje – odatle povremene kosmičke katastrofe); Teslini medicinski aparti i dejstvo Teslnihi niskofrekventnih talasa na rad mozga (izazivaju kontrakciju i dilataciju subjektivne vremenske baze, tj. promenu psihološke sekunde).

Tesla je smatrao istinitom Budinu ideju o “ja” kao o iluziji. “Zaista,” govorio je, “mi nismo ništa drugo do talasi u  subjektivnom prostoru i vremenu i kada ti talasi iščeznu, iza nas ne ostaje ništa… Nema individualiteta. Ne može se reći da talas u okeanu ima individualnost. Postoji samo iluzorno sledovanje talasa jednog za drugim. Vi niste ista osoba koja ste bili juče; i ja sam samo niz približnih egzistencija, ne potpuno istih. Ovaj

lanac je ono što proizvodi dejstvo trajnosti, slično pokretljivosti slike, a ne moja subjektivna i pogrešna predstava o mom realnom životu”.

Kada zamišljam Teslu, ne vidim ga nasmejanog, nego žalosnog zbog onoga što ljudi sami sebi čine, u svojoj neizmernoj podredjenosti nepoznatim prirodnim silama.

Извор: http://www.bastabalkana.com/

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s