ВЕСТИ

М. ШИКУЉАК- ИЗ ДРУГОГ УГЛА: Зашто је Србија фасцинирана Додиком…


Зашто је Србија фасцинирана Додиком

 

Од како се Србија ковитла у изборним догађајима, Милорад Додик се појавио у три слике…

 

Марко Шикуљак (markosikuljak.wordpress.com)

Прво је подржао Бориса Тадића за предсједника Србије. Затим су се опозиционари Српске сасвим случајно окупили у Бијељини баш кад је новоизабрани предсједник Србије Томислав Николић први пут са том титулом изашао из Србије (1). И на крају је Додик дочекао Дачића у Бањој Луци, када је поручио да ће се дистанцирати од политике српске владе, уколико у њој буде Чедомир Јовановић.

 

Прва слика није донијела ништа ново. Није се Додик појавио истовремено на скупу више партија (чудесна турнеја подршке Г17+, ДСС, и ДС, када није знао гдје се налази, и на скупу ДС подржао ДСС). Није ни мрачио ни молио Србију да не гласа за Радикале, јер он са њима неће моћи сарађивати. Нешто што, признаћете, није допустиво за националног лидера.

 

Лагано Николићево ангажовање да дуне у једра опозиције у Српској, која се окупља за локалне изборе говори да упркос његовим изјавама искушеника, није опростио Додику ништа од побројаног. И да је ствар више лична, него идеолошка.

 

Суперстар у Србији

 

Додик је до сада уживао готово неподијељено одушевљавање у Србији. Вјероватно га сви политичари нису вољели, али су га масовно медијски користили као талију: Некима је био добар као потврда да имају аутентичног Србина уз себе, другима да покажу како се странцима може и опирати. Народу у Србији ситом расцјепканошћу партија од којих се не зна ко се за шта залаже, вјероватно се учинио симпатичним јер код њега тога није било.

 

Чак ни ДСС, однедавно прилично анти – ЕУ настројена, нема лоше изјаве о Додику. Запазио сам и прилично чуђење десно орјентисаних српских гласача Додиковом подршком Тадићу, што је ме више зачудило него када су неке колеге из медија попут Блица, симпатисале Додика.

 

Оно што је сигурно, јесте да је Тадићев неуспјех на изборима у Србији, потпуно нулирао кредит који је Додик имао код медија као што су Б92, Данас, Време и слични; гдје би иначе на основу реторике коју користи, имао третман као Тома Николић прије напредњака, Веља Илић и Драган Марковић Палма – али заједно!

 

То се види из посљедње епизоде и публицитета који је добио наступ у Палати предсједника према новинарки агенције Бета, што нити је први пут, нити је непознат стил понашања првог човјека политичке сцене у БиХ. Ипак, то је у медијима који су досад прешућивали Додиково понашање код куће, овај пут испраћено као озбиљна вијест. Сада ће Додикова прећутна кохабитација са „Другом Србијом“ да се олупа о некоме о главу. Или ће се поново ићи у посао куповине пажње, кроз закупљивање термина за гостовања или емитовање филмов о успјесима (Б92, 2010).

 

Гдје су грешке у везама

 

Вијести из Српске у Србији, сем ако није Додик или нека несрећа са више жртава, углавном нема. Јавност у Србији је углавном информисана кроз канале који су прошли сарајевски филтер. То, отприлике, изгледа тако што екипа РТС или неко други оде у Сарајево, па се расприча са колегама који су познати преко округлих столова, масовно организованих од стране разних фондова, да би се новинари региона дружили. И они који живе у Српској, гледајући такве емисије, нису сигурни у оно што су до тада знали и да ли заиста живе  у земљи која се ту помиње.

 

У том свјетлу треба поново сагледати улогу Додика, највише кроз његово дјеловање у Српској. Милорад Додик је био фаворит Слободана Милошевића, када је био независни посланик у НСРС, и када Милошевић није имао добар однос са СДС. Потом је као фаворит страног фактора дошао на власт и премијерску позицију, и ако је његова странка имала само два посланика.

 

Разним сплеткарењем код страног фактора, који се почео понашати као окупациона сила, редом су падали неподобни функционери у Српској. Смијењен је први некомунистички градоначелник Бање Луке, Ђорђе Умићевић, да би од тада на том мјесту били данас они који су почетком деведесетих називани “реформисани”. Посљедица је да је деценију након овога, Умићевићева критика Додиког приједлога да се у Бањој Луци подиже споменик папи Јовану Павлу 2, проглашена за екстремизам.

 

За вријеме првог Додиковог мандата Српској је одузет дио територије Српског Сарајева (дијелови Добриње 1 и 4), а проглашен је и Брчко Дистрикт, чиме овај град није био у надлежности РС. Додик није поднио обећану оставку, и у том моменту се чинило да одговорност не треба сваљати на њега.

 

Међутим, у свом другом доласку на власт, он је Дистрикт, који је функционисао на основу одлука извана, увео амандманима у Устав БиХ. Његови посланици су гласали за те одлуке у Парламентарној скупштини БиХ, према договору да ће муслимански посланици подржати одлазак ОХР. Наравно, након што су постигли жељено у Брчком, муслимани су извукли из тог тзв. Прудског споразума (2008.). Коначно, крајем 2011. парламент Српске доноси одлуку о утврђивању границе између републике Српске и Брчко Дистрикта, што само према схватању Милорада Додика и његове границе не значи раздвајање Српске на два дијела.

 

Дупли стандарди

 

Иако се прославио као велики противник ОХР и његових тиранских надлежности, Додик никада активније није тражио враћање основих људских права стотинама људи које је ОХР смјењивао, забрањивао им политичко дјеловање, право на рад, а често и документа. Илустрације ради, ти људи не би могли бити унајмљени ни као физички радници у послу који финансира нека званична институција у Српској, попут археолошког ископавања које обавља музеј.

 

Такође, централним полицијским структурама је дозвољено да хапсе Србе под оптужбама за ратне злочине, што се претворило у обично застрашивање и индиректно присиљавање људи на исељавање из пограничних и пасивних крајева попут Братунца и Сребренице, за коју се одавно тражи издвајање из уставно – правног поретка Српске. Да би се илустровао дахијски систем којим се користи Тужилаштво БиХ, довољно је рећи да је један од хапшених пред Судом БиХ ослобођен, јер не да није починио никакве злочине, већ је спасио муслиманску дјецу, која су то на суду и потврдила.

 

Осим вербалне подршке, за те људе углавном није било активније помоћи, махом јер су били кадрови других странака. Истовремено, Додик је дошао на власт 2006. са реториком много оштријом од оне због које су исти смјењивани, позивањем на референдум о независности Српске.

 

Прва, друга, трећа…

 

Други референдум који је спомињан и био на ивици расписивања се односио на то да ли грађани подржавају незаконите одлуке ОХР, а самом логичком анализом питања се види да нема апсолутно никаквог смисла. Референдум је експресно повучен када је у Бању Луку стигла Кетрин Ештон, те наводно обећала да ће заједничке институције кориговати однос према Српској.

 

Трећи референдум којим се спекулише је референдум о уласку у НАТО, али ту се ситуација замагљује чекањем одлуке Србије, јер би у случају њеног уласка у НАТО то било прихватљиво и за Српску. Треба напоменути да референдум у Српској нема снагу одлуке, те да би једини смисао имао уколико би се одржао што прије, те би на основу резутата српски политичари могли да праве политику, те блокирају одлуке које воде ка НАТО чланству. Како тога нема, а БХ активно тражи МАП, чини се да је и ово само још једна Додикова пируета.

 

Други, чврсти мандат

 

Треба додати да је за вријеме Додиковог другог, чврстог српског мандата, Српска изгубила своју химну Боже правде и грб двоглавог орла. За химну је изабрана новокомпоновани шлагер, док је осмишљени амблем, од прелазног постао трајно рјешење за грб Српске, иако најблаже речено личи као лого неког ројалистичког шумарског газдинства.

 

Медији у Српској су поклопљени под једном шапом, не као што то Ђилас ради преко маркетиншких агенција, већ директиним донацијама Владе. Економија препуштена стихији уз мноштво сумњивих приватизација. Односи са Србијом на естрадно – предизборном нивоу, економска сарадња и повезивање никакво.

 

Српско писмо је препуштено изумирању, финансирају се недвосмислено злоћудни филмови попут Турнеје и Светог Георгија, а на буџетским новцем финансирано ликовно бијенале у Бањој Луци, позивају се умјетници из Хрватске, који говор почињу са: “Драго нам је што баш у Бања Луци можемо говорити о геноциду”.

 

Наравно, нису мислили на геноцид у Јасеновцу.

 

Српска интелектуална елита у Србији дивила се увијек јединству које, наспрам екстремне подјеле у Србији, посједује Српска. Као вијенац на набрајање Додикових политичких недјела, треба додати да, осим што је стекао бирачку базу у западном дијелу Српске на причи о одговорности ратног руководства РС за пад западнокрајишких општина, да тај мотив користи чак и данас, у општинама у којим је његова странка убједљива јер готово да нема политичку конкуренцију http://youtu.be/6gidTJx-T8E

 

Тако без икакве потребе баца злу крв између два дијела Српске (СДС боље стоји у источном дијелу), и уништава највећу тековину стварања Српске, а то је превазилажење братских сукоба из Другог свјетског рата.

 

Све у свему

 

Има довољно доказа да се устврди како је Додикова политика комплементарна са политиком прозападних партија у Србији: На ријечима национални интерес, на дјелима угађање страним интересима.

 

Стога, подршка Борису Тадићу не треба никога чудити, она је сасвим јасан и логичан слијед већ изреченог. Чак и критиковање Чедомира Јовановића не треба узимати превише за озбиљно. Разлика између Јовановића и Тадића, ни по односу према Српској није превише различита као у другим стварима. Јовановић јуришник, а Тадић тихи извођач радова.

 

Могуће је да медијски напади на Додика у одређеним београдским медијима (којих није било када је подржавао Тадића) значе да је са Дачићем гурао причу о коалицији са напредњацима. Међутим, не треба ни то узети здраво за готово: Онако како је пљувао на Коштуницу, па затим рекао како је био најбољи за Српску (http://youtu.be/quzqoBEIpQY) , а да за њега нема ни зрно подршке, тако се из садашњег клинча са Јовановићем изађе без огреботина. Није Чеда тако мислио, нећемо са Србијом бити у лошим односима, и тако даље, и тако ближе.

 

Додик, несумњиво, има и позитивних ефеката на политички живот унутар БиХ, а он се прије свега огледа на осјећају враћеног достојанства код широких народних маса у Српској. Сад, ту се намеће дилема да ли је то достојанство на реалним основама, или пак измаштано посредством купљених медија? Али, то није оно што мене занима, моје је да износим чињенице, а тумачење и значај истих, у оваквим случајевима се оцјењује искључиво на биралиштима.

 

Али сваке четири године…

 

1 http://frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=21327

One thought on “М. ШИКУЉАК- ИЗ ДРУГОГ УГЛА: Зашто је Србија фасцинирана Додиком…

  1. Повратни пинг: Текст о Додику « Марко Шикуљак

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s