ВЕСТИ

О ЛОПОВИМА XXI ВЕКА – УПРОПАСТИТЕЉИ СРБИЈЕ (Трећи део)…


ВЕСЕЛИН ЈЕВРОСИМОВИЋ, председник ЦОМТРАДЕ ГРОУП
На сајту “Зоом инфо” нема података о његовом образовању ни биографије, како је уобичајено за пословне људе. Веселин Јевросимовић, рођен 28.01.1965, студирао је менаџмент на Универзитету на Флориди. Као студент, 1986, почео је дистрибуцију првих персоналних рачунара и компоненти у земље Средње и Латинске Америке. Своју прву компанију оснива 1988. године у Немачкој, а 1998. у Србији оснива ЦомТраде Гроуп. Цом Траде Гроуп брзо постаје водећа ИТ компанија на Балкану и један од лидера на том пољу у Југоисточној Европи.

5. маја 2008, председник “Комтрејд групе”, Веселин Јевросимовић, добио је повељу почасног грађанина Бостона као признање за напоре да се изгради и прошири пословање у локалној заједници. Оснивањем компаније у Бостону, “Комтрејд група” је на америчко тржиште донела напредна софтверска решења и познавање најсавременијих технологија за развој софтвера. Ширење те компаније обезбедиће и нова радна места за тамошње локалне стручњаке, а у плану је и изградња нових пословних објеката. Председник “Комтрејд групе” почетком маја боравио је у Бостону и најавио да ће у овом граду бити седиште пословања компаније “Спиннакер Неw Тецхнологиес”, чланице “Комтрејд групе”. Једна од намера ове посете била је и успостављање партнерске сарадње са локалним компанијама које би могле да допринесу развоју “Комтрејд групације” у Америци, и да “Спиннакер Неw Тецхнологиес” повећа присутност у америчкој држави Масачусетс.

“Јевросимовић је (бивши) спорташ, отворен и вешт у социјалном контакту, не оставља утисак човека који се угодно осјећа за радним столом већ у “акцији”, потпуна супротност геековима какав је Гатес. Стекао сам утисак да га рачунари врло мало приватно занимају – радни сто му је празан, стоног рачунара нема, а некакав минијатурни Тосхибин преносник извукао је тек када ми је пожелео приказати планове за некретнине и развој ђела Београда у којем је ЦомТрадеова зграда, а који би требало постати нови “wатерфронт”, уз голем раст цене некретнина у кварту.”

5.12.2006. председник “Комтрејд групе” Веселин Јевросимовић изјавио је да је поништени тендер за набавку 30.000 рачунара за школе у Србији био нерегуларан. Министарство науке и спорта поништило је тендер јер је само један понуђач испунио све услове конкурса, који предвиђа да се понуда изабере на лицитацији са најмање два понуђача. На конкурсу су учествовали конзорцијуми “Комтрејд ЦТ”, “Паком”, “МП софт”. Једна понуда елиминисана је пошто је достављена у коверти без потребних назнака. Председник “Комтрејд групе” тврди: “Сама чињеница да су две фирме испуниле услове, ми и “Паком”, а да је наш конкурент дисквалификован без објашњења, чиме је онемогућена лицитација, буди сумњу у регуларност… тиме би требало да се баве надлежни државни органи”. На питање да ли разлог за поништавање тендера види у заједничком наступу “Комтрејд” и хрватске фирме “М Сан група” каже: “Изузетно кратки рокови испоруке натерали су нас да наступимо у конзорцијуму са хрватском компанијом “М Сан група”. Ова фирма недавно је добила велики тендер за 4.000 рачунара за Владу Србије и не видим ништа спорно…” У компанији “МП софт” тврде: “Комисија је направила низ прекршаја у корист “Комтрејд”! На дан отварања понуда Комисија за јавну набавку оставила је тендерску документацију три сата без контроле. Председник Комисије прочитао је из деловодника Министарства просвете да је “Комтрејд” понуду доставио 13. октобра, два месеца пре објављивања јавног позива! Касније се у записнику појављује други датум, због чега три члана комисије нису потписала записник. Нас су одбили јер на ковертама понуде није назначено која је оригинал, а која копија! Ми смо били најзначајнији претенденти, ушавши у конзорцијум са руском компанијом “Азбис ентерпрајзис ПЛЦ”, која има обрт од 2,5 милијарди долара годишње”. У компанији “Паком” кажу да су услови за учешће на тендеру били лоше постављени.

Компанија “Кинг ИЦТ” из Загреба, којом руководи генерал Дамир Крстичевић, заједно са српском фирмом “МП софт”, победила је половином маја на тендеру Владе Србије, вредним 10 милиона долара. Генерал Крстичевић, ратни друг хашког оптуженика Анте Готовине, председник је Управног одбора “М Сан групе”, у чијем саставу су 4 информатичке компаније, међу којима и “Кинг ИЦТ”. Од 2000. године, када је Крстичевић почео да ради у “М Сан групи”, та компанија склопила је низ послова са Владом Хрватске, међу којима и опремање Банских двора лаптоп рачунарима, и то без тендера.
АНДРЕЈ ЈОВАНОВИЋ, председник МАРБО ПРОДУЦТ доо
Августа 2008, „Пепси“ је купио комплетно власништво српског „Марбо продукт“. За колико новца су Американци, односно европско представништво из Холандије, купили нашу индустрију чипса, је тајна. Незванично се помиње 210 милиона евра. „Пепси“, осим фабрике у Србији, постаје власник и „Марбове“ фабрике у Лакташима у Републици Српској. То је потврђено и решењем Савета за конкуренцију Босне и Херцеговине. Претходни власници „Марбо“ биле су фирме „Пацифик сервисис естаблишмент“ и „Старлајн сервисис естаблишмент“ из Лихтенштајна, а ранији директор Радосав Милановић. У јавности се као власник највише помињао бизнисмен Бојан Милановић. Ранији власници, две фирме из Лихтенштајна, воде се и као власници половине капитала у београдском предузећу „Анбо“, док по 25% имају Бојан Милановић и Андреј Јовановић. Бивши директор „Марбо“, Радосав Милановић је и на челу предузећа „Анбо“, које се налази на истој београдској адреси као „Марбо“. „Марбо“ има фабрику у Бачком Маглићу, код Новог Сада, и почео је с радом 1995. године, док је фабрику у Лакташима изградио 2000. године. Компанија обједињује узгајање кромпира, производњу, дистрибуцију и доставу. „Марбо продукт“ изузетно добро послује. У 2007. години остварио је профит од милијарду динара, што је за 50% више него у 2006. години. Укупни приходи у 2007. години били су 4 милијарде динара (око 50 милиона евра). Ова индустрија чипса има предузећа и дистрибутивне центре у Хрватској, Албанији, Грчкој, Македонији и Црној Гори и запошљава више од 1.000 људи.

ЉУБИША ЈОВАНОВИЋ, председник АИК БАНКА ад, Ниш
Рођен је 20. јуна 1945. године. Основну школу завршио у Доњој Трнави, а средњу економску и економски факултет у Нишу. Магистрирао је на економском факултету 1992. године. Од 1968. до 1970. године ради као асистент за међународна тржишта у алексиначком “Фраду”. До 1973. године био је директор у предузећу “Моравица”. У АИК банку прелази 1985, и три године био је директор за инвестиције, а 1988. године постаје генерални директор банке. Од страних језика говори немачки.

“Политика” и “АИК банка” из Ниша дошле су у сукоб преко својих директора, Хаџи Антића и Љубише Јовановића. Антић је негирао сва дуговања “Политике” овој банци и кренуо у жестоку кампању. У фељтону који је данима излазио “Политика” је оптуживала Љубишу Јовановића за финансијске малверзације, и приписивала му да тражи зеленашке камате. АИК банка је била принуђена да приступи Београдској банкарској групи, што је Борка Вучић једва дочекала због проблема са ликвидношћу.

Од три листе по којима се банке рангирају, АИК банка је на две била прва, и то две битније. Раиффеисен је прва по висини билансне активе али је АИК прва по оствареном профиту и висини капитала (најважнија карактеристика банке). Тако, иако има мали број експозитура, АИК је личи на озбиљну банку. “АИК банка није ничији, па ни државни или политички експонент, већ банка која на законит и успешан начин води рачуна о интересима својих акционара. Можда ту лежи објашњење контроверзи које су нас пратиле, попут да смо ми зеленаши, те да нисмо банка, већ инвестициони фонд”, тврди Љубиша Јовановић. 350 хиљада обичних акција АИК банке са правом гласа, је свега око 5% укупног броја. Нико није утврдио како је дошло до толиког броја (7 милиона) акција са правом гласа (не рачунајући оне без права гласа), наиме ако је вредност акције била 11.000 динара, испада да је банка имала капитал преко милијарду евра – што није.

После написа да би могао бити доведен у питање шести мандат директору нишке “АИК банке” Љубиши Јовановићу, уколико гувернер НБЈ Млађан Динкић не да сагласност на његов избор, у писму адвокатској канцеларији ставља се до знања да Љубиша Јовановић “никада није био ни у каквом уговорном или радном односу са “БЦ Банк кредит” и није му никада исплаћивана никаква накнада”. По члану 13. измена и допуна Закона о банкама, за директора банке не могу бити имовна лица “која су била чланови управног одбора, надзорног одбора или другог органа банке којој је одузета дозвола за рад, или над којом је покренут стечајни поступак”. А директор Јовановић је, према подацима НБЈ, био председник Управног одбора “БЦ Банк кредит” ад, Београд, која је у поступку ликвидације. “Никада нисам био члан УО те банке, а познато је да се члан таквог одбора постаје уз личну изјаву, сагласност, аутобиографске податке, и доказ да нисте кривично гоњени. По члану 41. Закона о банкама ја као директор у “АИК банци” нисам могао бити озваничен за члана УО неке друге банке. Мене је неко могао да именује, а да ја то не знам”, рекао је директор Јовановић. Преко адвокатске канцеларије Ђорђа Сибиновића из Београда, која заступа “АИК банку”, лист “Глас” је добио писмо, са потписом председника “БЦ Банк кредит” др Бранка Црногорца, који наводи да је власник 82,6% акција те банке која је у ликвидационом поступку. Он наводи да је ова банка својевремено изабрала Љубишу Јовановића за члана Управног одбора, “у духу закона који је у то време важио”, али “без његовог знања и сагласности”. Пошто није позиван, нити учествовао у раду УО, јуна 2001, када нисмо били у ликвидационом поступку, Јовановића смо разрешили места члана УО и о томе обавестили НБЈ, навео је др Црногорац.

Извештај МКГ приметио је да су компаније које су у време Милошевићеве диктатуре профитирале од неформалних монопола, повлашћених курсева размене девиза, неплаћања пореза и царинских дажбина и других привилегија, а заузврат финансирале Милошевићев режим, његове паралелне структуре и брачни пар Милошевић лично, преживеле Милошевићев пад, и промену власти и претвориле у српску олигархију која финансира водеће политичке партије и има невероватан утицај на Владине одлуке. У извештају се наводе неки од Милошевићевих финансијских стубова који су успели да задрже позицију код нових власти: Делта холдинг (Милорад Мишковић), Карић (Богољуб Карић), Пинк (Жељко Митровић), Зептер (Милан Јанковић), Капитал Банка (Ђорђе Ницовић), Ц-маркет (Слободан Радуловић), Тоза Марковић (Дмитар Шегрт), Прогрес (Мирко Марјановић), Симпо (Драган Томић), Комерцијална банка (Љубомир Михајловић), Новокабел (Ђорђе Ширадовић), ФМП (Небојша Човић), Крмивопродукт (Драгољуб Марковић), YУ ПОИНТ (Зоран Дракулић), Дибек (Милан Беко), АБЦ (Радисав Родић), Хемофарм (Миодраг Бабић), АИК Банка Ниш (Љубиша Јовановић), МК Комерц (Миодраг Костић). И најповршнијем посматрачу политичких прилика у Србији 1990.-тих јасно је да су набројане фирме и њихови власници екстрапрофитери, ратни профитери, главни подупирачи, и промотери Милошевићевог режима. Неки од њих заузимали су важна места у власти Милошевићевог режима као Мирко Марјановић, Драган Томић, Милан Беко, Милорад Мишковић, Дмитар Шегрт, Небојша Човић и други, а неки у власти у сенци као Богољуб Карић, Љубомир Михајловић, Миодраг Костић, Милан Јанковић, Жељко Митровић и други. Већина набројаних због блиске сарадње са Милошевићевим режимом нашла се на црним листама за визе САД и ЕУ, а некима су средства у САД и Европи била замрзнута.

МИОДРАГ КОСТИЋ, председник МК ГРОУП
Овај естрадни тајкун, рођен у Никшићу, је из дођошке фамилије у Војводину. По стицању дипломе на Економском факултету почео се бавити оџачарским занатом. Последњих 20 година, пљачкао је само по налогу државе, а онда се отео и државном криминалу. Као председник ФК “Војводина”, пише Таблоид, дошао је у додир са извесним Албанцем Рамаданијем који је, уз менаџерски посао, био и заступник “Норд цукер” за Средњу Европу. Када је, на предлог Агенције за борбу против превара и корупције, ЕУ суспендовала повлашћени увоз шећера из Србије и Црне Горе, републички министар трговине и туризма Слободан Милосављевић реаговао је да не постоје докази да је “проблем око извоза шећера повезан са процесом приватизације шећерана у Србији”, заборавивши да је већина великих српских шећерана већ у приватним рукама.

Миодраг Костић показао се веома успешан у приватизацији. Парадигма тог успеха је сувласништво МК Комерц над зградом бившег ЦК СКЈ (центар “Ушће”). Та зграда требало је, према условима тендера за приватизацију, да буде срушена а на њеном месту да се сазида нова. Међутим, она је само обновљена што сведочи и о моћи њеног новог власника.

У првом таласу приватизације, МК Комерц купио је три велике војвођанске шећеране. Костић је тврдио да је у том послу МК Комерц на губитку. Ове шећеране требало је прво ставити у стечај да би се пред приватизацију утврдили њихови дугови. Износ те дубиозе у еврима поклапа се са сумом на коју се МК Комерц обавезао да ће инвестирати. Дакле, “инвестиције” ће отићи ће на дубиозу! Социјални програм за запослене (Костић је обећао да ниједан радник његових шећерана неће бити отпуштен наредане три године) тиме би био финансијски испражњен. Милан Простран, секретар Удружења за пољопривреду Привредне коморе Србије, тврди да Костић купује најбоље шећеране у Војводини. У прилог овој тврдњи иде и чињеница да је Костић показао велики интерес и за шећерану у Ковину, која је већ била продата на јавном тендеру грчком власнику. Продаја је пропала због тога што овај није у предвиђеном року измирио финансијске обавезе према продавцу шећеране, зато што се потенцијални инвеститор суочио са чињеницим да је МК комерц купио много боље фабрике од ковинске за три евра.

Зашто се МК Комерц упустио у куповину фабрика шећера, ако су како Костић каже финансијски услови неповољни? Суштина одговора била је томе да је шећер од репе, који је скупљи од шећера од трске, достигао у Европској унији цену да је његов извоз постао профитабилан, поготово након укидања царинских баријера ЕУ за поједине робе произведене у Србији и Црној Гори (СРЈ, што је ставило шећер на прво место извозних роба које се овде производе. Било је потребно да се поштује услов ЕУ да извезена роба мора бити произведена у Србији и Црној Гори. У супротном дошло би до повреде услова повластице којом смо награђени. Непосредно пре Костићеве приче, подгоричке “Вијести” објавиле су текст о потрошњи шећера у Црној Гори, да је према подацима Централне банке Црне Горе та република у току 2002. године увезла 28 милиона килограма шећера. “Вијести” су дешифровале овај парадокс: царинске дажбине за увоз шећера у Црну Гору десет пута су ниже него у Србији. Није тешко претпоставити да се шећер увози и за српске трговце, који имају толико шећера да га извозе у ЕУ. Ова вест наговестила је могући скандал око повреде клаузуле Европске уније о пореклу робе. Нико од наших званичника није демантовао наводе из “Вијести”. Таква пасивност водила је Србију у економски скандал, који је обелодањен изјавом Мирољуба Лабуса да ће Србији и Црној Гори вероватно бити ускраћени преференцијали ЕУ за извоз шећера јер “постоје озбиљне индиције” да је “једна војвођанска шећерана увезла шећер у врећама, препаковала га у кесе од килограм, и онда извезла. Има основане сумње да смо неки шећер купили од ЕУ по повољнијој цени, па смо га препаковали и продали скупље”, рекао је Лабус. Чланови владе пожурили су да демантују Лабуса. Одмах по његовој изјави јавно је саопштено да се Комисија ЕУ бави контролом извоза шећера са западног балкана у земље ЕУ. Драган Веселинов, министар пољопривреде, је у Лабусовој изјави видео умешане прсте “домаћих кругова који покушавају да поврате изгубљене позиције на тржишту и неких политичких партија које губе тло под ногама”. Веселинов је заборавио, као што се и Милошевићу редовно дешавало: када ЕУ крене у контролу изјаве се дају тек када се стекне потпуна слика о истраживаном. Било је очигледно да Ема Адвин мисли на СРЈ када је говорила да неке царине “не могу на одговарајући начин да спроводе правила на којима је систем базиран”. Управо о томе говорио је и Лабус: “Пошто немате сарадњу два царинска система, између Србије и Црне Горе, и пошто немате заједничку царинску комисију која би испитала сваку од тих злоупотреба, онда Европска комисија може веома озбиљно да реагује.” Међутим, Веселинов ће изјавити да су вести о забрани извоза нашег шећера у ЕУ обичне гласине. “Сада је шећер главни извозни артикал Србије… Извоз из Србије није финансијска претња моћницима у ЕУ, јер тамо производња шећера задовољава потребе са око 14 милион тона, док Србија не извезе више од неких 120 до 130 хиљада тона годишње”. Агенција ЕУ за борбу против преваре и корупције установила је управо оно о чему је говорио Лабус: у Србији и Црној Гори не постоји уверљив систем контроле да је шећер који се извози у ЕУ произведен у домаћим шећеранама. “Шећерна афера” кулминирала је усред ванредног стања, када је “Сабља” секла криминалце. Министар Миловановић признао је да је из Србије извезено 180.000 тона шећера, дакле 75% укупне годишње производње. Овај податак показује неслагање са податком министра Веселинова о извезеној количини – 45%. Поставља се питање како је могуће да Србија своје потребе за шећером подмири са четвртином годишње производње. И Хрватску је потресла “шећерна афера”. Хрватска влада показала је да су јој државни интереси изнад приватних: преваранти су похапшени и суди им се.

Стечајни управник “Агрожива” Стеван Молдован каже да око 220 компанија потражује 11 милијарди динара од “Агрожива”. Међу највећим повериоцима су “Инвеј”, “Делта аграр”, “Дунавка”, “Житомлин”, НЛБ банка и АИК банка. У таквој конкуренцији зеленаша, Миодраг Костић одлучио је да део дуга “Агрожива” према његовој фирми наплати тако што ће са њива у Владимировцима повадити репу, па је у ово сремачко село послао машине и обезбеђење како би могао да повади репу.

Томислав Караџић повлачио је у Фудбалском савезу Војводине потезе с којима се организација није слагала, али су били у интересу његове стабилности. Крајем деведесетих гласовима руководства ФСВ одлучено је да се у прву фудбалску лигу административно прогура Сартид из Смедерева, иза кога је стајао високи функционер СПС Душан Матковић, уместо спортски избореног пласмана ФК Нови Сад. То је био највећи аргумент због којег су га сменили 2001. године. Иза те “ликвидације”, стајао је у то време председник ФК Војводина Миодраг Костић. Из Новог Сада он је повлачио конце на којима су били директор Апатинске пиваре Раде Свилар (на тој Скупштини изабран на Толетово место), Колетов кум, вођа ветерничког клана Ненад Опачић, бивши директор Хајдука Родић МБ Радомир Чуровић, затим, после Свилара изабрани председник ФСВ Зоран Арсић (данас председник ОФС Суботица), газда кулског Хајдука Џомба, па директор ФК Нови Сад Миодраг Морача… То друштво се брзо отело од Колета који се забавио продајом играча Војводине. После годину дана, предали су Толету Караџићу фудбалску организацију Војводине.

ВОЈИН ЛАЗАРЕВИЋ, председник УО РУДНАП
Детаљи у извештају УБПОК о докапитализацији показују како су Војин Лазаревић и Вук Хамовић постали појединачно власници највећег пакета акција Националне штедионице пре њене продаје. Највећи купци акција била су четири предузећа из Београда, Сквадра, Пима, Принципал еxпорт-импорт и Дајнерс клуб. Та четири предузећа имала су рачуне у банци Еуро аксис, где је рачун имала и Национална штедионица. Они су купили акције продајом девиза са својих девизних рачуна. Истог дана, 13. септембра 2002. на рачун Националне штедионице у Евроаксис банци у Москви легле су две уплате од 600.000 евра и две уплате од по 600.000 долара. Новац су добили Дајнерс клуб и Принципал, а као сврха уплате наведена је докапитализација, док је новац у корист предузећа Сквадра и Пима уплаћен као аванс за робу. Све четири уплате извршило је предузеће Копром из Беча. Проверама је утврђено да је фирма Копром из Беча у власништву једне московске и једне ликвидиране аустријске фирме, а да је као директор уписана Јованка Лајтпут Иванишевић. Сувласник у фирмама Дајнерс и Принципал је Обрад Сикимић. Проверама је утврђено да новац који је легао фирми Дајнерс клуб потиче са британских Девичанских Острва од фирме Финдејл ентерпрајз лимитид. Предузеће Пима регистровано је 1995, а као власници уписани су Плуто Интернатионал Цомпанy Лимитед са Сент Винсента с 90%. Фирма Плуто интернатионал регистрована је на Гренадирским Острвима, а оснивачи су Владан, Оливера и Војин Лазаревић. Предузеће Сквадра регистровано је 1999, као директор је уписан Стеван Аксентијевић, као заменик директора уписан је Зоран Миловановић, који је до 1998. био директор Пиме. Оснивач предузећа је такође фирма са Гренадирских Острва. Међутим, седишта предузећа Пима и Сквадра налазе се на истој адреси, Косте Главинића 8а, и користе заједнички пословни простор, опрему и телефоне. Током 2002. дошло је до секундарне продаје акција. Део акција Јубмес банке купила је Влада Србије, а део крајем 2002. предузеће Дајнерс клуб.

У јануару 2003. предузеће Пима купило је акције Тозе Марковића. Почетком 2003. власничка структура Националне штедионице је таква да четири приватна предузећа постају власници 37% акција, а Србија поседује 13,83%. Одлука о трећој емисији акција донета је у априлу 2003, а уплата је вршена у септембру 2003. Купци су били предузећа Мали колектив из Београда и фирма Елим из Беча уложивши по 2,5 милиона евра. Предузеће Мали колектив 91% је у власништву Англоеуропеан Маркетинг, регистроване на британским Девичанским Острвима. Власник и директор те фирме је Вук Хамовић. Фирма Мали колектив куповину акција извршила је новцем од продаје Траст банке из Београда која је била у власништву Малог колектива. Фирма Елим из Беча основана је 1995, а као власници су уписани Горохов Алексеј и Горохов Игор. После куповине акција два предузећа постала су власници по 13,67% акција, удео четири предузећа која су претходне године купила акције био је укупно 26,88%, а власнички удео државе пао на 10,05%. Када је током 2005. и 2006. грчка ЕФГ банка купила Националну штедионицу за пакет Вука Хамовића и Војина Лазаревића, који су уложили 6,2 милиона евра и 1,2 милиона долара, плаћено је 41 милион, а држава која је свој удео увећала на 37% продајући 2005. НШ раније уступљен простор добила је 35 милиона евра.

ГОРАН МАЛБАШИЋ, председник АББ АУТОМАТИОН, Москва, Русија
Шеф економског тима Коштуничине владе за КиМ и југ Србије Др Ненад Поповић
Саветници
Оливера Божић, Фонд за развој Републике Србије, директор
Србољуб Антић, ММФ, представник СЦГ
Проф. др Стојан Јевтић, Привредна комора Србије, потпредседник
Горан Малбашић, „АББ Аутоматизација” Москва, председник
Бранко Терзић, „Делоитте анд Тоуцхе” САД, енергетски стручњак
Драгољуб Вукадиновић, „Металац ” Горњи Милановац, директор
Бранислав Грујић, „Фарман” Москва, директор
Радоје Стефановић, „Цлyде&ЦО“ Београд, адвокат
Волонтери сарадници
Михаил Малбашић, студент на Лондон Сцхоол оф Ецономицс
Босиљка Козомара, студент на Лондон Сцхоол оф Ецономицс

МИЋА МИЋИЋ, генерални директор МПП ЈЕДИНСТВО
Рођени брат Василија Мићића, Мића, директор предузећа “Јединство” из Ужица, каже да његова породица нема никакве везе са в.д. председником Србије Наташом Мићић. Моја фирма “Јединство” нема никакве везе са фирмом мог брата, он гради путеве, а “Јединство” израђује термо и хидро изолације, водоводе, канализације и гасоводе.

ВАСИЛИЈЕ МИЋИЋ, председник ПУТЕВИ ГРОУП
Септембра 2003, спајањем грађевинске фирме “Путеви Ужице” и “Ратко Митровић” нискоградње, Василије Мићић постаје власник највећег предузећа за изградњу путева на Балкану. Мићић је постао власник “Путева Ужице” по старом закону о приватизацији, а са 3.000.000 евра докапитализовао је нискоградњу “Ратко Митровић”, где је постао највећи акционар. У попису његове имовине су и каменоломи “Гранит Пешчар” у селу Ба и још један на Златибору које је купио на тендеру. У Русији има приватну фирму са седиштем у Сочију, која такође ради путеве, а у којој раде његови синови. “Путеви Ужице” и “Ратко Митровић” раде на изградњи аутопута Београд – Нови Сад, као подизвођачи аустријске “Алпина Мајредер”, и на десетак деоница широм Србије. Василијев рођени брат, Мића, директор је ужичког предузећа “Јединство”. “Ко су браћа Мићић и како су добили послове на путевима Србије?”, први се запитао Млађан Динкић.

Док не проговори, Василије Мићић, један од најбогатијих људи у Србији, делује као господин. “Шта, бре, ти хоћеш ти од мене? Је л’ те онај Динкић платио да ме нападаш? Што нападаш мене, па Богољуб Карић је богатији од мене!”, раздрао се Василије чим му се новинар Курира представио. Праћен директором предузећа “Путеви Ужице” Драганом Јараковићем, Василије је наставио са вербалним нападима, непрекидно се уносећи у лице новинару Курира. “Шта је толико чудно што сам ја богат? Чим неко у Србији заради паре, народу одмах очи порасту… Разумем ја да и ви новинари морате да пишете и зарадите за хлеб, али ‘ајде сад лепо ми реци ко те је наговорио да ово радиш. Ако ниси ти, мора да је твој уредник у некој вези са Динкићем. Па тај Динкић нема појма ни о чему. Ако ја кренем да се бавим политиком, отераћу га у политички подрум и то му слободно пренеси”. Охрабрен наступом свог газде, у нападе се укључио и његов подређени, директор “Путева Ужице” Душан Јараковић: “Питаш одакле Василију Мићићу три милиона евра за “Ратка Митровића”? Па, он у Русији за један посао узме преко десет милиона евра. Он је успешан човек, јер није изабрао новинарство за професију…” Псовка по псовка, увреда по увреда, и тако је прошло два сата разговора са једним од најбогатијих људи у Србији, Василијем Мићићем. Подругљиви смешак његовог подређеног, директора Јараковића, и опаска “ма шефе пусти новинара, јадник, мора и он од нечег да живи”, говори да је Србија тужна земља.

Октобра 2006. менаџмент ужичких Путева преговарао је са потенцијалним купцима те компаније. Уговорени послови вредни су 50 милиона евра. Акције фирме нагло су скочиле после вести о добијеном послу реконструкције аеродрома у руском Сочију вредном 100 милиона долара, за два дана око 15%, а акција Путеви из Пожеге, која је од почетка године у власништву ужичких Путева, скочила је више од 100%. Повећану тражњу за акцијама Путева изазива интересовање инвестиционих фондова за ту компанију, али се помиње да би компанија могла да се нађе у рукама новог власника. „Све то може да буде тачно“, загонетно каже директор Путева Ужице Драган Јараковић. Менаџмент компаније на челу са власником Василијем Мићићем, преговарао је са аустријском компанијом Штрабаг и француским Винчи и Бујик. Став компаније је да повезивање са јачима није лоше са становишта будућности фирме и да је то најбоља варијанта у надолазећој конкуренцији. Да ли ће менаџмент пристати на већинског власника, највише зависи од исхода тендера за доделу концесије Хоргош-Београд-Пожега. „Винчи је ту озбиљан кандидат, а са њим и имамо предуговор о извођењу радова уколико добију концесију. Прижељкујемо његову победу, а ако се мора, нек нас и купи“, каже Јараковић и напомиње да је власнику Васлилију Мићићу тешко је да донесе такву одлуку.

Василије Мићић је власник 22% капитала фирме Путева Ужице. Мићић је, истовремено, власник и кипарске фирме истог имена – Путеви, која је власник 42% акција ужичких Путева. Мићић који је био директор Путева Ужице у време санкција, данас је власник више од 60% капитала те компаније. Компанију Путеви Кипар основао је управо у време санкција, кад је из Србије било тешко директно радити у Русији, и на коју је пренео послове и опрему. Из тог времена кипарски Путеви имају уговорене послове који још нису завршени. Компанија је посебно усмерена на Сочи, у који ће наредних година због одржавања Зимских олимпијских игара бити уложено 12 милијарди долара. „Путеви“ су у овом граду изградили и реконструисали многе објекте, а посебно место припада 28-спратници „Александријски светионик“, и на којој се вијори велика застава „Путеви Србија“.

Посао на реконструкцији и доради писте у Сочију, на међународном тендеру добили су ужички Путеви. Планирано је да се користи опрема компаније која је већ у представништву у Русији. Путеви Ужице у Русији тренутно изводе радове у вредности око 34 милиона евра. Подухвати у Русији почели су још 1992. године, са реконструкцијом две писте у Сибиру. У другим земљама за сада још увек не раде, иако имају понуде из Дубаија, Алжира, Либије… „Главна ограничења јесу ресурси и капацитети“, каже Јараковић. Тренутна вредност опреме је око 50 милиона евра. Компанија углавном обезбеђује и основни материјал за сопствене потребе, има сопствене каменоломе, бетоњерке, асфалтне базе и транспорт. Ужички Путеви су једна од најупосленијих грађевинских фирми у Србији. Вредност уговорених послова у земљи је око 50 милиона евра, а раде Медицинску школу у Ужицу и спортску халу на Златибору.

Путеви Ужице учествују на тендеру за закуп државног земљишта за изградњу зимског спортског центра Торник, због тога што је Василије већински власник хотела Палисад на Златибору и сувласник земљорадничке задруге Јабланица (неколико стотина хектара земље око Торника).

Руске компаније купиле су: „Беопетрол“ – нафтна компанија „Лукоил“, ХТП „Путник“ – финансијска корпорација „Метропол“, „Термоелектро“ – московска компанија „Харвинтер“, „Фадип“ Бечеј – московска компанија „Металоруан“, „Гоша ФОМ“ – компанија „ЈЦС Кокс“, и радници „Гоше“, „Рекорд“ Раковица – компанија „Виза“. Учинак је: „Виза“ је после две године обуставила производњу и покренула стечај у „Рекорду“, а „Лукол“ има проблеме да испуни уговорене инвестиције у „Беопетролу“.

У Русији, према подацима ПКС, ради око 160 наших компанија махом регистрованих ван Србије, упркос повлашћеном царинском режиму за Србију. На грађевинским пословима из Србије ангажовано је око 40.000 радника. ПКС нема податке о опсегу тих компанија, а упућени их рангирају: убедљиво прво место заузима Милан Јанковић Цептер, а следе АБС холдинг (Ненад Поповић), „ПСП Фарман“ (Бранислав Грујић), „Путеви Ужице“ (Василије Мићић). Ван грађевинарства, воде „Хемофарм“, у власништву немачке „Штаде“, „Таргет“ Бачка Паланка, „Металац“ Горњи Милановац… а у сектору трговине „Делта“. Руска Федерација је први спољнотрговински партнер Србији, јер увозимо комплетну и нафту и гас, за шта је прошле године плаћено око 2,14 милијарди долара, што је више од петине укупног годишњег увоза Србије. У исто време, иако нам је Русија дала могућност да 95% роба тамо извеземо без царине, вредност извоза је била 315 милиона долара. Највеће ставке су сировине и репроматеријал, а тек око 6,5% робе широке потрошње, док воће и поврће чине око 7,5%. Разлог за мали извоз и његову структуру је што у Русији раде фирме које производе те робе квалитетније и јефтиније.

ЖЕЉКО МИТРОВИЋ, власник, главни и одговорни уредник ПИНК ИНТЕРНАТИОНАЛ
Жељко Митровић има своју Пинк-телевизију широм православне екумене. Програм “Пинка” је српски Нешвил… Није никакво изненађење што је Коштуница Жељку Митровићу, као националном добру, уделио за даљу продају три-четири националне телевизије, неколико регионалних и локалних, и десетак радио-станица. Ако је већ био од поверења Мири Марковић и Беби Поповићу, природно да је освојио и Александра Никитовића. Власник је највеће медијске корпорацији у Србији која укључује телевизије „Пинк“, „Пинк БиХ“, „Пинк Монтенегро“ и „Пинк Македонија“. Ружичаста телевизија је лансирала и 11 сателитских канала. На Телевизији „Пинк“ емитују се најгледаније забавне емисије и домаће серије. Митровић поседује издавачку кућу „Сити рекордс“, фабрику за штампање ЦД и ДВД издања, продуцирао је филм „Анђели 3“, а у припреми је још неколико филмских продукција. Митровић је власник авио-компаније „Ер Пинк“, а отвориће велики филмски студио ПФИ у Шимановцима у близини Београда, и фабрику жвака. Из брака са Хани Митровић има двоје деце, док са другом супругом Милицом Митровић, музичком уредницом компаније „Пинк“, такође има двоје деце. Каријеру је почео као басиста групе „Октобар 1864“. Жељко Митровић није само господар српског неба, већ и ојађених српских душа. Док је он овде пример успешности Србија нема чему да се нада. Он никада није дозволио да га вишак знања, дилема и сумњи спречава у успеху у животу. Био би чак и тада достојан дивљења да је “Пинк” телевизија његово дело, а не државни пројекат систематског заглупљивања Срба, да би с њима могло да се ради буквално шта год ко хоће. Не треба прецењивати Жељка Митровића. Он готово и не зна у чему је учествовао и какав је прелом у српском мозгу изазвао. Нико са мало памети, од срамоте, не би ни могао да одигра такву улогу. Њему, дотле једном од “Рокера с Мораву”, били су довољни само паре, куће, авиони… Свеједно му је било што је у међувремену све што је вредело у Србији потпуно пропало. Никад није ни био део света који је мислио својом главом. Из своје ружичасте стварности готово и није излазио. А није ни смео! Сви његови другови и пословни партнери добили су метак, труну по затворима или су у бекству са црвеним потерницама Интерпола. Он је остао у Београду као чувар њихове заоставштине, налазили се они на овом или су већ на оном свету.

Није Александар Тијанић баш неупућен кад тврди да је телевизија “Пинк” више дело колумбијско – српске мафије, него режима Слободана Милошевића. Он и Митровић су били ривали око Мире Марковић. Иако се натчовечански трудио, Тијанић је изгубио. Уличарска бистрина, дрскост и безобразлук нису му довољни против неког ко уме да се свакоме и на сваки начин увуче. У време вишемесечних демонстрација ‘97, пошто су Милошевић и Мира Марковић покрали изгубљене локалне изборе, Тијанић се поколебао. Помислио је да Слоба пада и понудио се да га изда. Мира Марковић му је рекла да је најобичнија пичка, кад је поднео оставку на место министра информисања, са кога је забранио више српских медија него сви пре и после њега, укључујући и ратног министра Александра Вучића. За разлику од њега, Жељко Митровић је зграбио “калашњиков”, отишао на контрамитинг и заклео се Мири да ће да пуца на непријатеље, иначе углавном гледаоце “Пинк”-а, чије су звезде тада били Клеопатра, Видовита Зорка, Борис Бизетић и Рушка Јакић. Жељко је тако постао Велики Жељко. Запалио је студио, који није био његов, и преко “Дунав осигурања” (поуздана јуловска веза Небојша Маљковић) добио одштету да изгради велелепну зграду “Пинк” телевизије на Дедињу. Кад му је затребало још пара, истим каналом добио је обилну надокнаду штете, јер му је телевизија тобоже страдала током НАТО бомбардовања зграде ЦК, иако је, као национално добро, на време била евакуисана у зграду “Генеxа”. Пошто је са Арканом, Цецом, Минимаксом и Шешељом потпалио Србе да се супротставе НАТО-у и свету, Митровић је на челу патриотске естраде, са београдских мостова позивао НАТО да их бомбардује. Што је Србија постајала разрушенија и опљачканија, он је био утицајнији и богатији.

ЈУЛ је стварно био цоол за Жељка Митровића, и за његовог дугогодишњег пословног партнера Александра Лупшића. Само су обични, културни, поштени и паметни Срби патили и сиромашили. У бившој Југославији, тај Лупшић радио је као представник војне шпијунске организација “Ина-турс” у Бечу. Продавао је нафту и оружје. Требало је унапред наоружати будуће зараћене стране. Човек таквог педигреа био је идеалан за ширење слободе медија у деспотској Србији. Да направи новине у служби Слобе и Мире, које ће личити на опозиционе. Александар Лупшић је са Мањом Вукотићем покренуо “Блиц”, да би се осудиле демонстрације против Слободана Милошевића. То је Лупшића препоручило још више за поверљивог светског човека Влајка Стојиљковића и Радета Марковића. Није испунио задатак да Влајкова симпатија Јадранка Јовановић запева у бечкој Опери и пробије санкције, али вероватно јесте неке друге. Није он био лош ни са корумпираним опозиционарима. Беба Поповић је организовао је састанак Жељка Митровића, Милана Бека и Милорада Вучелића, на коме је одлучено да Лупшић исплати Марији Милошевић пет милиона марака за ТВ “Кошаву”, а да ће му се то касније надокнадити. Кад је начуо за то, Зоран Ђинђић је побеснео, па је Лупшић ступио на страну Коштунице и две године водио кампање против Ђинђића као мафијаша и шверцера цигарета, који са Чуметом асфалтира путеве по Србији. Није изненађење што је, као награда Лупшићу, национална фреквенција додељена порно телевизији “Кошава”. Коштуница је ту био од речи. А Жељко Митровић, ако је раније Марији Милошевић направио ТВ “Кошаву”, био је дужан да помогне и Лупшићу, који се у међувремену афирмисао као успешни продуцент порно филмова у Србији за западно тржиште.

Жељко Митровић је кренуо да освоји Холивуд. Задужио се неколико десетина милиона евра и почео да гради џиновска студија у Добановцима. Сада не може више да плаћа рате кредита, па у тим хангарима производи жваке. Планира да се извуче, кад прода телевизије “Кошаву” и “Авалу”, које је, са Лупшићем и осталим Милошевићевим људима (Данко Ђунић), добио на РРА лутрији. Угледни “Њујорк тајмс” објавио је да је његов кључни пословни партнер Грег Стивенс умро у Холивуду од “лоше српске дроге”. А Жељко је инвестирао у њега. Земунски клан бринуо се о расположењу Грега Стивенса, који је и “земунцима” обећавао да ће да их води у Холивуд, пошто су постали превелики за Србију. У велелепној згради телевизије “Пинк” чешће је боравио Влада Будала, чак и од Бебе. А кад су долазили Чуме, Легија, Душан Спасојевић, Багзи и Кум Луковић, били су то холивудски спектакли, па су се Жељко и Милица понудили да их, као драге госте, лично послужују. Сви они оптужени су за атентат на премијера Ђинђића, а Жељко Митровић се нашао у наручју – Коштунице. Да не буде сувише сумњиво, мало га је завитлавао у луткарској серији “Никад извини”. одрекао се Бебе, али није Владе Будале и осталих. Стотине милиона евра земунског клана никад нису пронађене, пошто их нико, осим Тијанића, није ни тражио у телевизији “Пинк”.
Жељко Митровић је само вешти “стилиста”. За телевизију “Пинк” дуже га неки много моћнији. Током прошле деценије у Србији се на гомили нашло прилично неопраних пара, које су желеле да несметано владају, ма шта се десило после Милошевића. Као и Ђунић, Жарко Зечевић, Милан Беко, Млађан Динкић, и Жељко Митровић помаља се на површини тих “црних фондова”, за које не мора да зна Коштуница, али са којима је сваки дан у току Александар Никитовић. Ту се знају строга правила игре, а јавним играчима су дати на лично коришћење искључиво луксузни стан и храна. Жељко Митровић је јефтино прошао. После Петог октобра професор Чедомир Чупић предлагао је да се зграда “Пинк” телевизије сруши, као бесправно подигнут објекат. После атентата на премијера Ђинђића, Небојша Човић је тражио да се у “Сабљи” ухапси Жељко Митровић, јер му је било сумњиво шта је петљао са Земунцима. Жељко се лако одбранио од два усамљена напада. Довољна је била агресивна реторика у “Пинковим” вестима, да их слисти. Петог октобра 2000. године, Пинк телевизија није радила. Шестог октобра ујутро, у студију ове телевизије, уживо, појавио се Млађан Динкић у угодном разговору са Жељком Митровићем. Био је то знак да су овом ЈУЛ-овцу греси опроштени. Телевизија Пинк на јаслама нових власти живи још боље него у милости Мирјане Марковић. Жељко Митровић, бивши миљеник бивше прве другарице, сада преко српског новинарског талога тврди да са тадашњим властима није имао скоро ништа. Чињенице говоре супротно.

24. децембра 1999. године избио је, у рано јутро, пожар у телевизији Пинк. Било је то пет дана након што је ова медијска кућа потписала полису осигурања са осигуравајућом кућом “Дунав”. Из следа догађаја постаје јасно да је постојао план да део студија телевизије Пинк изгори, а да његов власник наплати од осигурања велики новац. По начину на који је осигуравајућа кућа “Дунав” поступала, било је јасно да са наплатом неће бити проблема. Била је то 1999. година, била је то омиљена телевизија прве другарице Мирјане, а Жељко Митровић омиљен у подмлатку њене партије. Недељу дана пре паљевине у студију телевизије Пинк на привременој локацији у згради Народног универзитета “Браћа Стаменковић” Митровић потписује са “Дунав” осигурањем полисе на покретну технику, али – и на грађевинске објекте. Укупан профит од ове паљевине био је 23 милиона динара, или 800.000 немачких марака. Није то био ни први ни једини “екстрапрофитни” пожар у Београду тог доба. На задовољство клана Александра Никачевића ондашње владајуће партије, изгореле су просторије Демократске странке у Нушићевој улици, и ДС је наплатила велику одштету и отишла на другу адресу, а подмладак СПС се уселио и одмах направио клуб затвореног типа. Ово је био пример кохабитације и како слога партијских олигархија може донети корист, али на штету грађана. Горело је и Југословенско драмско позориште, и та сумњива ватра донела је велики новац од ког су неки савремени неимари правили себи задужбине. Телевизија Пинк и Жељко Митровић, 22. децембра 1999. године имали су полисе осигурања имовине ТВ Пинк за 1998/99. годину, урађене на основу набавне, ревалоризоване вредности према билансу стања 31.12.1997, са уговореним увећањем књиговодствене вредности 100% и уговореним растом цена на мало. Осигурање је урађено са роком трајања 10 година и одобреним попустом од 10%. Са осигураником, телевизијом Пинк и Жељком Митровићем, уговорено је “осигурање од пожара и неких других опасности…”, “осигурање машина од лома и неких других опасности…”, “осигурање преносивих уређаја, апарата и инструмената…” Било је то у октобру 1998. године. А непуних недељу дана пре пожара у телевизији Пинк, та кућа и њен власник обнављају полисе осигурања, па је “покретна техника” претходне године осигурана на вредност од 1,5 милиона динара, увећана на 2,5 милиона. Том приликом контролор услова осигурања и премије није извршио контролу полисе и обрачуна премије, како је то предвиђено у осигуравајућим кућама. Већ тада било је јасно да је режија ове лакрдије била смишљена. Осигурање имовине телевизије Пинк за 2000/2001. годину од опасности пожара “и неких других опасности”, урађено је према подацима из пописних листа на дан 31.12.1999. године, са повећањем од чак 500%! Жељко Митровић је набавну вредност опреме телевизије Пинк увећао за 500%. Само годину дана пре био је скромнији, па је та цена била увећана за 100%. Поред поменутих осигурања за пословну 2000/2001. годину, Митровић је и опрему коју је узео у најам од “Авала филма” осигурао на ондашњих 2 милиона динара. Да му је и ДОС-ова власт била благонаклона, говори и податак да је Контролор примене Услова и Тарифе извршио контролу закључења осигурања пред крај децембра 2000. године – након такозваних октобарских промена. Након пожара од 22. децембра 1999. године, из ког ће Жељко Митровић изаћи богатији за скоро милион немачких марака, стручна комисија компаније “Дунав осигурање” утврдила је узрок штете. У документу “Штета ПИ-52/99-пожар осигураника РТВ Пинк интернационал цомпанy”, пише да се “осигураник није сложио са висином процењене штете” и да је упутио приговор. Приговор су прихватили чланови већа “Дунав осигурања”, па је на основу тога и утврђена висина штете. Митровић је формирао своју комисију за процену штете која је заједно са комисијом “Дунав осигурања” радила на процени. Уобичајено је у оваквим случајевима да се записници и обрачуни обострано потписују. У овом случају, у документу под називом “Анализа интервенције”, који је потписао Душан Милићев, командир ватрогасне бригаде која је гасила пожар, пише да “Објекат није покривен уређајима за заштиту од пожара…ни у једном делу”! Даље пише да је у ходницима око студија постојала зидна хидрантска мрежа, али да “није коришћена”. Има у документу једна реченица која говори о суштини “самозапаљења”: да је “…до пожара дошло у студију ТВ Пинк доста пре алармирања ватрогасне бригаде…” Милићеву није промакло да је у студију телевизије Пинк било организовано дежурство, и да су код студија то дежурство обављала “два лица”. Зашто су та два лица гледала како студио гори “доста пре алармирања ватрогасне бригаде”? Ватрогасна бригада је доласком на место пожара установила да је “пожар већег обима”, па је наручила возила Земуна, Сурчина и Батајнице. Претходно у записнику, у делу “Развој и гашење пожара”, пише како је “због веће количине запаљивог материјала и висине студија од 9,5 метара дошло до велике концентрације врелих продуката сагоревања и дима до плафонске конструкције израђене од дрвета и трске омалтерисане са унутрашње стране…”. Дакле, студио са скоро десет метара високим плафоном је горео, а да то она “два лица” нису приметила. Потпоручник Милићев у извештају бележи како су чули да нешто у студију “пуца”. Милићев бележи и нешто што би осигуравајућем друштву требало да “боде очи”, да је приликом интервенције из пожара спасена опрема: из режије студија изнети су монитори, десет камера и друга опрема. Из канцеларијских простора изнето је више компјутера, на првом спрату из изложбеног простора изнете су слике, нотни записи, по речима стручног радника “од непроцењиве вредности”. Упркос томе што је ова опрема спасена, Жељко Митровић ће и њу наплатити од “Дунав осигурања” по цени увећаној од набавне за 500%. Ову дрску пљачку незграпно запаковану у инсценирани несрећни случај, Митровић је могао да спроведе само уз помоћ власти, која је и пропала пљачкајући властиту државу, на крају пљачкајући се узајамно. Закон је ту постојао за хумор.

Власник телевизије Пинк каже у једној дневној новини: “Тежак сам милијарду долара”. Кога би требало казнити: Митровића који је зарадио отимајући од државе и уз помоћ државе, или оне који су га амнестирали? По обарању Милошевићевих с власти, Митровић се ставља на располагање Горану Весићу, Чеди Јовановићу, а Љубиша Буха Чуме организује конкурсе за избор гологузих девојчурака. Када није био задовољан програмом Чуме је улазио са наоружаним телохранитељима. Већи део новца који је зарадио наплаћивањем у кешу од гостовања у његовим емисијама, Митровић је уступао главарима. Када је Војислав Коштуница изабран за премијера, Митровић подилази (преко своје жене) шефу канцеларије Владе за информисање, Срђану Ђурићу, и Коштуница је зажмурио.

Ускоро четврти наставак…

One thought on “О ЛОПОВИМА XXI ВЕКА – УПРОПАСТИТЕЉИ СРБИЈЕ (Трећи део)…

  1. Ваша процена да ће лопови да упропасте Србију није правоваљана, није реч о лоповима, јер да је реч о лоповима, кад је нешто украдено онда се позове полиција која записничким путем евидентира не достатак, не присуство неког материјалног добра, вредности.
    Ја сагледава и одмеравам мером која осликава нашу општу реалност и стварност, а то је да је све системски, организовано, заговарано, усмеравано, вођено и реализовано, узму а не фали.
    Кумровачка школа је дан данас доминатна.
    На крају крајева, рачун пристигне а тај рачун плаћа порески обавезник Србије.
    Бућна мањина, експлоатише и влада тихом већином.
    да би сте ме разумели, молим Вас да погледате филм под насловом “ ЖАОКА“ у главној улози је Пол Њумен.
    Такав аранжирани сценски манифест је изводљив, кад је у питању било која држава или било који народ, а Срби су најприкладнији за овакво удробљавање и растакање.
    У мом животу постоји једна реч, а она је “ М Е Р Е Њ Е „.
    Кад је метрење површно, аљкаво, не уредно, не тачно и крајни резултат је површан, аљкав, не уредан, не тачан, а кад је мерење тачно, крајни резлтат је тачан. Криза тек постоји у Србији, ово данашње што нас условљава, спутава, органичава и угрожава није ништа наспрам оног што је испред нас.
    Морал у Српству има безброј супротности онолико колико има економских група, све до оног трентка кад ће сви Срби да се удруже и самоорганизују у једну политичку партију, а не као данас, безброј политичких партија.
    Крај се не види и зато,ова моја процена није произашла из тога што сам ја видовит, него је произашла из свакодневног пословног аранжмана у ком сам ја присутан, улазим у врло богате фирме и улазим у врло сиромашне фирме а заједничко им је да нико више нема пара.
    Излаз постоји.
    Излаз увек постоји.
    Поздрав из Сунчаног Београда, ДРАГАНешковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s