Вечерња звезда Праискона

Драган Симовић

Великој Души Александра Крстића, што се у Небеса, гле, песничка вознела!

На светим водама Словенског Истера,

У сутон румен и зимзелен, Сетих се тебе, изненада,

Опхрван тугом и сетом од века,

Брате мој по болима душевним!

Сада си негде, некамо далеко,

У неким световима лепшим, и дивотним –

Где нема ни простора нити времена,

Ни прошлости нити будућности –

Брате мој по болима душевним!

Био си пријатељ, мио и драг;

И био си, уистини, од оних ретких,

Који се само једном рађају,

А заувек остају, и бивају,

У сновима песника и сневача,

Брате мој по болима душевним!

Брате мој по болима словенским!

 С вечери у сутон јесени позне,

на водама Словенског Истера,

Десете године двадесет и првог века.