МИЛУНКА САВИЋ (Девојци-хероју у Првом светском рату)

 

Сељанко из Шумадије,

девојко невиног срца

и челичних ногу

што крену у поход Солуну,

као у сватове,

недара пуних хладних бомби

уместо момачких руку.

Косу си своју у врбак бацила,

врелину сузе у појас заденула,

грумен земље уз пољубац попила,

шајкачу ставила себе Милуном назвала.

Многе заставе спустише

копља пред твоје ноге.

Вранци разиграни,

под твојим вођством

прекрише телима бојна поља.

Ратнице у мушкој одори

са лицем блажене светице,

тумараш улицама Београда.

Беле ти се бисери старости у коси.

Леђа ти повијена под огртачем

бременитих подвига и година.

Ноге отежале од ходања

по беспућу Кајмакчалана.

Док очи милују реке слободе

што потекоше из твојих ушћа,

осушене, квргаве руке

након дугог војевања,

грле градско сметлиште.

Градске кафане и метла у руци

посташе твоје уточиште.

Колико је пијанаца

пљунуло на тебе?

Колико те господе заобиђе

са гађењем и страхом?

Колико њих је знало да херој

хода у дроњцима старице,

са чијих се усахлих груди,

смеши ордење храбрости?

Сељанко из Шумадије,

девојко невиног срца

и челичних ногу што крену

у поход Солуну, као у сватове!

НА ВЈЕКИ ТИ СЛАВЕ УСНУЛЕ ГЛАВЕ,

БЛАГОСЛОВЕНЕ РУКОМ СВЕТОГА САВЕ!

Аутор, Слободанка М. Антић