ДРУШТВО / Европа / Историја / КОСМЕТ / Култура / МИШЉЕЊЕ / СРБИЈА / црна гора

Свети владика Николај: „Лако је научити животињу, лако је научити простака али је тешко научити онога ко је ненаучен већ постао учитељ другима.“


Горан ГАВРИЋ: Одговор Дикићу или Признајмо Срби лепо да смо стока…

 10.01. 2012  (Српски културни клуб)

 

Читајући текстове господина Александра Дикића, тешко је не сетити се мисли владике Николаја: Лако је научити животињу, лако је научити простака али је тешко научити онога ко је ненаучен већ постао учитељ другима.
Тачније, кад видим анализе господина Дикића, помислим да би он пре него што настави да пише своје текстове, који су, ако се не варам, учестали, требао мало више да чита о темама које обрађује, и сетим се оног питања из анкете Топ Листе Надреалиста: Читате ли књиге?

Кад је у питању његов текст „У Србији земљи да преврне… „ од 3.12.2012, објављен на сајту Српског културног клуба, човек просто не зна одакле да почне. Читав текст је пун некаквог неутемељеног уопштавања и преслободног тумачења историјских чињеница. У последње време УСАИД и клонови се труде да утичу на сваку пору живота у Србији, па је на ред дошла и историја. За сваку област друштвеног и политичког живота, с времена на време искочи неки Сорошевски аналитичар, стручњак за актуелну тему, којим нам медији под америчком контролом испирају мозак. Тако једно време човек није смео паштету да отвори без страха да ће из ње да излети Мирко Ђорђевић, „социолог религије“, и почне да нам објашњава стање у СПЦ. Кад су постале модерне опасности од хулигана, „неонацизма“ и „екстремних десничара“, аналитичари и стручњаци за екстремну десницу су по „Инсајдерима“ ницали као печурке после кише. Сваке јесени ту су којекакви ЛГБТ активисти да нам објашњавају шта су људска права.

Кад се помену ратни злочини и суочавање са прошлошћу, ето ти Тачијеве јаранице Наташе Кандић да нам каже шта и како. Већ годинама цветају којекакви квазиисторијски пројекти, у којима рецимо сарађују подобни историчари из региона пишући нове политички коректне историје.  А нова звезда, пошто Бранка Прпа није успела да се етаблира, од „Пешчаника“ преко „Кажипрста“ до разних новинских чланака, зове се Дубравка Стојановић. Као и остали другосрбијански „просветитељи“, и Дубравка нам отвара очи, како у српској историји ништа није како смо до сада мислили, како је до сада српска историографија била пуна митова и лажи, како је ето она дошла да нам слепима очи отвори. Суштина њеног учења је наравно била типично другосрбијанска, ми Срби смо стока, кроз историју смо увек били стока, и сво зло које нас снађе снашло нас је јер смо заслужили и јер смо сами криви. Како су наши ослободилачки ратови уствари лудачка потреба за ратовањем, погибијом и великом државом, како су сви јунаци из наше историје били лудаци и болесници. Кад смо у криву, онда је то зато јер смо мегаломани и империјалисти. Кад смо у праву, онда смо криви јер нисмо схватили да не можемо да ратујемо „против целог света“. Кад имамо примедбе на ЕУ, то је зато што је ЕУ сређена, а Срби не воле сређеност. Ми не волимо владавину права, јасну поделу власти, поштовање институција, процедура и закона, слободу појединца… који владају том земљом Дембелијом. Ми смо најсретнији кад нам неки Борис Тадић са својом кликом пије крв, кад не знамо шта ћемо сутра да једемо. Не да волимо, ко луди смо без тога. У истом чланку ће таква „историчарка“ да нам каже како у Европи влада ред и како велике силе кад нешто одлуче тако буде, а наше је да се прилагодимо, не видећи у томе ништа супротстављено, без икаквог оклевања ће рећи да су чувене „деведесете“ биле најгори период  у српској историји, што је смешно за свакога ко иоле зна историју Србије.

Не знам чиме изазван, али господин Дикић је одлучио да напише један осврт на српску историју у том стилу – Срби су стока, није ни чудо што нам је тако како нам је стога.

Како пише, Дикић, познато је да Срби воле вође, лидере, краљеве, цареве, трибуне, кнежеве, књазове… алудирајући ваљда на „националну склоност чврстој руци“. Рекао би човек да су кроз европску и светску историју краљеви, цареви и кнежеви постојали само тамо где их је народ због неке своје лудости волео, иначе је ваљда владала демократија. То наравно нема везе са истином, јер су малтене целим светом владали такви владари, и нису никаква српска специфичност или последица „српске карактерологије“. Ако народ не воли аутократу, онда га ни нема, тако је било кроз целу историју широм света, тврди изгледа Дикић.

Следећа генијална примедба је да се кроз векове српски народ налазио обезглављен, угрожен и дезоријентисан. И, каква је то специфичност? А који то народ није кроз своју историју пролазио кроз периоде криза, односно постоји ли народ чија историја није историја криза?

У тим кризама, даље вели Дикић, српски народ је изнедравао спасиоце, који су уместо њега и у његово име одређивали судбину народа. И опет, стварно невиђено. Свугде у свету кроз хиљаде година људске историје, сви су одлуке доносили демократски, на свенародним скупштинама попут оних у швајцарским кантонима, само су ето Срби у кризама „изнедравали спасиоце“ који су „недемократски одлучивали“. Глупост, аутократија је у људској историји пре 20. века правило а не изузетак, и наравно није никаква српска специфичност.

otadzbina

Затим Дикић тврди да је народ, „упркос вишеструким таквим искуствима по свом интелектуалном и емотивном развитку остајао на нивоу уплашеног  детета које са истим жаром којим прихвата нечије скуте или слепачки штап на још снажнији начин и гура тог предводника са литице“.

Дакле, према Дикићу, Срби су народ „емотивно и интелектуално неразвијен“, те отуд аутократе. Тотална бесмислица, као што већ рекох, аутократија је кроз историју била правило а не изузетак, и то и код таквих народа као што су руски, немачки, француски, шпански, кинески, индијски, јапански, етиопски… народа са хиљадама година историје и традиције, и сигурно није последица „емотивне и интелектуалне ретардације“. А по ком критерујуму се један народ прогласи „интелектуално и емотивно не нивоу уплашеног детета“, тек то је мистерија. Посебно ако узмемо у обзир какве мислиоце, научнике па и политичаре је имала Србија кроз своју историју. Остаје једино она другосрбијанска полунацистичка увреда, да се цео народ прогласи оваквим или онаквим, укратко глупом стоком.

Да нам објасни зашто смо, како би у Босни рекли, „хајвани“ од народа, Дикић је кренуо кроз историју. Па вели тако да је српску историју или српске владаре одликовала „амбициозност, бескурпулозност, завист, неслога, кратковидост, незрелост, властољубивост преврати, убиства, прогонства, грађански ратови… „. И вели нам Дикић да то можемо видети само „кад се стекну услови, односно кад станемо пред огледало истине“.

Прво, ту је тај другосрбијански комплекс месије – поред свих историчара које су Срби имали, Србија је ето чекала Дикића да нам очи отвори каква нам је историја била. Зато човек не може да се запита – да ли је то само безгранична ароганција кад Дикић после једног Ћоровића, Чубриловића, Срејовића, Цвијића… почне да нам отвара очи, или Дикић једноставно како би рекли Надреалисти, књиге није читао, па мисли да пре њега о овоме нико није писао?

Друго, да ли је Дикић читао историју било ког европског или ваневропског народа? Да ли му је неким чудом познато да је то што је он нашао у српској средњовековној историји било, опет, правило а не изузетак, и да је нормално згражавати се над злом и неморалношћу кад год да се десило, али да је ван памети тврдити да је то нешто што се дешавало у Србији и нигде друго, па то ето још једном потврђује да су Срби хајван-милет? Да ли је чуо нешто рецимо о енглеском Рату ружа, породичним односима династије Тудор? Шта би рекао о Србима да су као Енглези због краљеве жеље да се више пута ожени направили нову посебну цркву? Да ли је чуо за Стогодишњи или Тринаестогодишњи рат? Бартоломејску ноћ, Француску револуцију, историју Русије или било које друге државе у Европи? Да не идемо далеко, да ли је чуо за историју прошлог века, злочине нацистичке Немачке, француски геноцид у Алжиру, турске геноциде над Јерменима, Курдима, Асирцима, злочине енглеских колонијалних власти, америчке злочине у Вијетнаму… ? Одакле му идеја да је српска историја неко чудо невиђено које јако лоше говори о Србима као народу? Другог одговора до – из срамотног незнања, не могу да верујем да има. Треба ценити људску потребу и вољу да се о свету око себе изрази, да покуша да га сагледа и објасни, али ако пишемо нешто за шта претпостављамо да ће га неко прочитати, требало би барем мало да се пре тог писања информишемо о теми коју обрађујемо.

krunisanje dusana

После средњег века, Дикић наилази на вожда Карађорђа. Иако се раније у тексту позивао на Његоша, овде се Дикић очигледно не води Његошевим виђењем Карађорђа, који га пореди с Леонидом, и посвећује му свој „Горски вијенац“, већ вероватно са још једним отварачем слепих српских очију, Светиславом Басаром. Па је тако Карађорђе био неспособњаковић, силеџија, примитивац, оцеубица и братоубица који се стално сукобљавао са својим војводама. Овде нам Дикић не објашњава да ли је то зато што је Карађорђе био иначе луд човек, или је то последица српског колективног емотивног и интелектуалног дебилитета. Шта рећи, нек се Дикић нада да се о његовим делима неће судити кроз наочаре кроз које он гледа човека који је потресао Османлијско царство предводећи једну сељачку уништену земљу, коме су се дивили Његош а наводно и сам Наполеон и који се у страшним околностима херојски борио за слободу свог народа. Иначе, јачање централне власти у тек ослобођеној земљи и борба са локалним господарима такође није никаква српска специфичност већ процес кроз који су у једном тренутку своје историје прошле малтене све европске државе.

prvrtanje

Могуће је да Дикић тај другосрбијански обичај да се с непоштовањем, презиром и ниподаштавањем говори о највећим светињама и најсветлијим узорима свог народа сматра великом храброшћу да се „погледа истини у очи“. А истина је да се само понавља ружење свог народа почето од аустро-угарске и ватиканске фалсификаторске и злонамерне пропаганде, преузето од историчара НДХ а затим и новокомпонованих слуга најновије Империје која би да влада балканским просторима. Када велика империја жели да покори малу земљу, посебно у модерној историји, то се чини и новцем и пропагандом. Увек се у сваком народу (не само у српском као најгорем на свету) нађе оних вољних да за новац ураде све што треба, али и оних који ће наивно веровати у пропаганду разрађену било у Ленглију било у Бечу.

На крају Дикић генијално закључује „да насилне смене и исто такво одржавање на власти наших славних и вољених вођа нису узрок наших несрећа већ последица наше општенародне необразованости, исфрустрираности и лаковерности“.
Шта рећи на ово? Објашњавати историјске околности општенародном необразованошћу, исфрустрираношћу и лаковерношћу? И то не само последња дешавања, већ целих хиљаду година историје којима се Дикић бави. Е, овде већ не можемо да причамо ни о ароганцији ни о незнању, овде једино објашњење може да буде или злонамерност или одсуство било каквог рационалног резоновања. Нека нам покаже господин Дикић једну озбиљну историјску теорију где се хиљаду година историје једног народа објашњава кретенизмом целог једног народа, а да то не буде нека хитлеровска теорија или теорија са америчког југа пре грађанског рата. Иначе, заборавих, у америчком грађанском рату је погинуло око 1.050.000 људи, па не знам да ли ће господин Дикић због тога Американце да назове нацијом умоболника и кретена. Или је можда просечна запремина лобање и величина мозга код њих већа него код Срба, по Дикићевим мерењима.

Последњи пасус је на понос целој другосрбијанској мисли о свом народу. Вели тако Дикић: „Ми сами смо, нађубрени преамбициозношћу, наизменичним комплексима ниже и више вредности, кратковиди и површни, малициозни, препотентни без покрића, поносни на своје мане и љути на туђе успехе, погодно и плодно тло за рађање, стварање, оплодњу и размножавање појединца који персонификује цео тај наш искривљени одраз у огледалу истине.

У цара Тројана козје уши-па какав би иначе био када је козјим стазама дошао на власт и зајахао своје стадо које га је ошишано и измузено блејући крунисало, благословило и овластило за све његове односно наше будуће грехове?

Дакле, да смањимо број речи, Срби су једноставно стока. Стока су били од Стефана Немање, стока су били под Карађорђем и са Карађорђем, преко краљева све до Милошевића. Цела наша историја може да се објасни тиме што смо стока, све што нам се ружно десило.

Нема ту аварске доминације, сукоба са византијом, турске окупације, аустријског империјализма, Наполеоновог савезништва с Турском против Русије, Британске протурске политике, аустро-угарског имепријализма, нацистичке и комунистичке окупације, нема ту никакве историје, околности, узрока и последица. Није уопште битно што се сваком народу на кугли земаљској дешавало исто или слично што и Србима. Нама се дешавало јер смо заслужили, јер смо нађубрени комплексима, малициозни, залуђени, дебили и манијаци. А опште је познато да сваки народ „има власт какву заслужује“ . Ево, ја лично признајем. Као што рече Карађоз, нема невиних, ако ништа макар се очешао о кривца, или му је мајка лоше помислила док га је носила.

Намерно сам из чисте покварености одлучио да се родим баш у бившој Југославији. Како неки историјски процеси мало дуже трају, унапред сам обезбедио да моју земљу 30-40 година пре мог рођења окупирају прво нацисти па онда комунисти. Онда сам, спремајући се да се родим, подржавао комунистички режим и њихова чињења. Ту негде око рођења убио сам друга Тита, довео на власт и на власти одржавао његове наследнике. Лично сам на власт довео и Милошевића и Туђмана, у договору са Стамболићем и Ивицом Рачаном, а онда смо заједно срушили Југославију и почели ратове. Као да ми то није било доста, овако емотивно и интелектуално недовршеном, наметнуо сам санкције Србима. При томе сам изазвао инфлацију и пропаст планске економије, пад Берлинског зида, овако искомплексиран и кратковид, те изазвао мирни албански народ са Косова да се брани од мене лично и мојих дела и поступака. После тога сам, препотентан и завидан на туђе успехе, изнервирао Клинтона, даље вам је све познато…

Шта закључити него да је тужно каквим будалаштинама и идиотизмима бојовници друге Србије, задња пошта Ленгли, трују овај народ, у шта су све појединци из овог (лудог и незрелог, јел) народа спремни да поверују, не само да поверују, већ и да о томе пишу па и објављују. И да ономе ко је господину Александру Дикићу предавао историју треба одрезати смањење плате или пензије од барем 45%, по добром старом српском обичају једно 30 воловских жила по леђима и понављање факултета.

извор: srpskikulturniklub

affiliate_link

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s